Prosvetni glasnik

оцене п прикази

325

је нашао да 18 век има 14 писаца; и кад је ириказао њих 9, дакде 2 / 3 » и нрешао назавршну реч о Доситеју, онда је рекао: „место дотадашње" „„мрткорођенога детета старе сколастичко — богословске књижевности,"" он ночиње једну живу, световну, стварну књижевност. Књижевност до њега била је у рукама само дрквенога реда, намењена обредним циљевима и задахнута искључиво теолошким духом. Доситеј ирекида са том средњевековном традицијом и оснива модерну и еветовну књижевност". Овако карактерише г. Скерлић две трећине својих „нисаца" а по тој карактеристици њихова су дела продужење „старе средњевековне" књижевности. Те и по овим речима књижевност 18 века није се „стварала" ни „развијала, са свима независно." Дакле једно од ова два суиротна тврђења не може бити истинито и ако еу оба г. Скерлића. Таква је прва „глава" ове књиге, и као што се види, и ако је мала, и у њој се мора доста исправљати. Остале „главе" „Средине и утицаја" остављамо на оцену људима друге струке знања, а жалимо што овде нисмо имали кад нриказаги и главу XI, „Књижевни језик и азбука." Ваља да ће то учинити какав наш, стручнији од нас, филиолог и лингвиста, а узгред паиомињемо, да и у њој има доста за исправку. Овим смо завршили наше напомене и о детаљима до „Писаца." * * * И у партији „Писци," г. Скерлић је скоро у свему компилатор, бар у главним местима нема новога које би имало научног значаја: књижевна Физиономија писаца и суд о њиховим делима узет је из ранијих књига и расправа, разуме се са додатком новог стила и комнозиције. Ко се овим интересује нарочито, може, на пр. упоредити г. Скерлића ставове о „Славено-сербском магазину," са речима о то.ј књизи у „Просв. Гл." од 1904 г. Не само да се понављају опште мисли о тој књизи, већ има и истих иојединости. У „Просв. Гл." речено је да се „Магазин" због предговора може сматрати као „литерарни догађај"; а за тај иредговор каже г. Скерлић: „у сриској књижевности чини датум," т.ј., другим речима „литерарни догађај." Још се о томе каже у „Просв. Гл.": „у предговору те књиге као у неком ембрију наговештен је сав илан великог рада Доситејева ," а тај предговор г. Скерлић назива и „маниФест", јер је, вели, у њему све оно што је Доситеј ОбрадовиИ доцније развијао и ироиоведао. и Ово наводимо колико да се види како стоји г. Скерлића излагање према расправама које и не помиње, а дуго би трајао посао упоређења са делима на која се и он сам позивао. Где се г. Скерлић удаљава од претходних расправа и књига о ауторима 18 века, ту не може да издржи тачнији суд. На пр. за бого« словску радњу ОрФелинову каже, да су „обични преводи — и немају просвешш гласиик, I кљ., 4 св., 1910. 22