Prosvetni glasnik

оцене и прикази

423

за тренутак прилике које би га упућивале да разликује бољи или гори стил и укус у читању. Ово се доказује прво тим, штоје ДоситеЈ и писао о „вкусу", а друго: и г. Скерлић, пре овога, на стр. 377, каже да је Доситеј у Смирни учио „и млијеко атино-јелинског краснорјечија ц мед омиро-поетскога слаткослокија". Дакле, ако је г. Скерлић био незадовољан укусом и стилом Доситејевим, као што видимо, није нашао разлога да то објасни. Пошто је г. Скерлић изнео ове диспозиције у име објашњења, да у Доситеја нема праве књижевне уметности, укуса и стила, овако говори о Доситејеву стилу: Доситејев је стил ,често старински китњаст, претерано „чуствителан" и ианегиричан са сувише усклика и апостроФа. Он има склоности, да амплификује, и губи се у развијањима које немају много везе са оним што хоКе да каже. Његове периодске реченице су каткад нечитко дуге и не увек разумљиве. У последњим годинама он је пустио на вољу своме перу и својој склоности за Каскапем ". Такав је и то „често" стил Доситејев, вели г. Скерлић, па онда мало даље о томе овако продужава: „и у оригиналним и у преведеним стварима, он има једну велику врлину, а то је јасност. Он избегава све што је магловито и високопарно, школски и учењачки педантно, и труди се да у писању буде што природнији, простији и разумљивији". Ове две деФиниције о Доситејеву стилу очигледно су противуречне, а г. Скерлић није рекао, која од ове две особине преовлађује, те и после прочитана одељка „Књижевне особине", читалац не зна какав је, бар у главном, Доситејев стил. Такође г. Скерлић против)речи себи кад каже: „Ако се на икога може применити позната БиФонова реч да је стил човек, то се одиста може применити на Доситеја"; јер је напред рекао: „Доситеј ни једну своју књигу није написао да обележи своју унутрашњу личност". А ко у својим књигама ма из кога разлога није приказао „своју уиутрашњу личност" тај је мало. или нимало није задовољио Бифонов аФоризам. БиФонову поставку најпотпуније задовољавају велики књижевни уметници, који својим мислима и осећањима дају уметнички израз, а г. Скерлић каже за Доситејеву књижевну уметност: „Доситеј ниједну своју књигу није написао, да својој мисли и осећању да уметнички израз и облик". Па ка Д је Доситеј такав писац, по чему онда он тако много задовољава „Бифонову реч" ? Г. Скерлић говори о „књижевним особинама" Доситејевим у књизи Академије, па је требало да своја тврђења, документира примерима из Доситејевих дела. Невероватно, али је истина: нема ни једног навода, да би раснрављање добило научну вредност. Г. Скерлић није именовао ни једно дело Доситејево, за које мисли да има највише „књижевних особина"! Овде нема ни иомена о Доситејеву хумору, шали, сатири, идили, речнику, архаизмима, варваризмима, солецизмима и