Prosvetni glasnik

НАГКА И НАСТАВА.

563

победу одржаше. Њима је ишда у придог околност што је Кардо у души био иотпун католик. Уз то је и Трубар био сада доста необазрив : он је накнадно наштампао свој нови црквени устав, разуме се без ичијсга наддежног одобрења. Противници се и тиме знадоше користити п представити га као страшнога и за дркву и за државу. Године 1565 изиђе указ којим се уништава и тај устав и све што су протестанти учинили. Трубар јо био прогнат, само му је био остављен рок од два месеца да уреди своје дичне ствари. И он је нри крају јуда 1565 оетавио своју домовину готово на свагда, јер се у њу вратио само на врло кратко време 1567. То бејаше за ствар ведики губитак. Други, још већи, губитак доживеше протестанти мадо раније смрћу Упгнадовом. Иред крај 1564 године путовао је Унгнад у Чешку где му је живеда сестра удова. На путу назебе и од тога премине 27 декембра те године. Умирући оставио је својој жени у аманет сдовенску штампарију. Ади и она умре непуну годину дана посде н>ега, а штамнарија се растури. „Дуго су се још становници њихова градића сећади прекраснога, доброга старца, причајући како је испод руке са својом мдадом женом ишао на модитвене саборе протестаната'. Дуго се још причадо о депој идеадној узајамној љубави и поштовању између старога барона и младе жене његове. За време овог, иосдедњег, изгнанства Трубар је бно пастор у Л.ауфену а за тим у Дерендигену, близу Тибингена, где је и преминуо 28 јуна 1586 у својој седамдесет-осмој години. За то је време наштамнао седам књига — махом нова издања старих ствари. Нов му је рад Постила (ироиовед) Лутерова , коју је у преводу свршио на два дана пред смрт и коју је његов син Федицијан издао у Тибингену 1595. За све је време овога изгнаиства примао од Крањскога Земства по две стотине Форината годишње на дар. Од тога и од своје зараде живео је с породицом, а што му је преко тога претицадо давао је другим, сиромашнијим, емигрантима. Подазећи, пак, 1565 у прогонство, оставио је Љубљани на покдон своју ведику књижницу, којом је ударио основ првој јавној бибдиотеци у Крањској. Као нреводилац Трубар је био савестан радник. Знајући сиромаштво свог народног језика, он је чесго застајао пред тим Фактом, и само га је одушевљење и љубав према религиозној истини као и болећивост према неуком народу словенском могла ојачати да не попусти пред тегобама. Од првог до последњег књиасевног рада свога Трубар се стара да одговори двојакој дужности савеснога преводиоца. Ои се паштн да верно пренесе мисао ориђинада и да у исто доба сви каже лепо и разумно народним језиком. Први му посао редовно полази за руком а други не. Али он и овде показује ипак пуно разумних поступака. Он се н. пр. труди да из раздичитих дијадеката створи