Prosvetni glasnik

ПРИКАЗИ И ОЦЕНЕ

199

народног епа 1- . Јер шта су друго ова четири одељка Маретићеве књиге него четири „различне цртице", неке веће а неке мање? Тако се морају назкати одељци ове књиге, јер нису израђени ни по каквом већем ни општцјем критеријуму „за опћу наобразбу"; нису особит прилог науци, ни деп књижевни нреглед за вишу лектиру о народном епу. Овим пак одељком „Различне цртице" Маретић је мислио да покрије једну велику празнину ове књиге. Видели смо да Маретић није расправљао о врло круиним моментима народнога епа, па наравно, да је био потпуно непотребан овај одељак о ситницама народног епа. Да је у овој књизи ма где и ма колико нриказана народна историја, обичаји, вера, морални и естетички укус и друге разне врсте духовног и материјалног живота који се у песмама огледа, разуме се, да је то ма са две три речи приказано — не би бидо овог одељка „различне цртице". Маретић је мислло да овим неколиким „цртицама" маскира колико толико недостатак расправе о народном животу о чијој поезији пише. То шт<) је пропуштено Маретић мис.ш да надокнади на пр. ,цртицом" о кумству побратимству итд. Бар да је и тих цртица доста, и да су модерно објашњене? Док се не прочита не може се преко другог знати кодико је слаба та партија. Гаврило Јовановић.

2. ЧАСОПИСИ

а(јадодјзсће УУаг1е XVIII Јћ$. Не11 1. На првоме месту је чланак Др. X. Пудора ,Ј5ге НуреНгорМе Ле 8 Сгсћггт ипЛ сМе %Ге1е Лег КиИиг" у коме се, указујући на супротност између културе и цивилизације, тврди да данашње васнитање више тежи цивилизацији, тј. дресури ума него ли култури тј. хармоничном развијању телесног и душевног поред ума. У данашње време се потцењу.је ручни рад и свако стварање руком, све тежи интелектуализму, као што се то види из појава нашега времена: прецењивање трговине на рачун нродукције, прецењивање чисто умпе стране при васпитању, прецењивање свега што чини културног човека једностраним. Ово су све појаве праве декаденције. У другоме чланку „1)аз геИдгбзе (тејиМ* , Др. Р. Барт хоће, свестан истине да се религијозно осећање развија и претрпљује промене како у нојединцу тако и у народ, да Хербартово и Рибовљево учење о осећању с психолошке стране доведе у везу са мислима Шлајермахера и Лесинга с религијозне стране. Међ методичко-практичним прилозима налази се врло интересантно претресање питања о нацијоналном васпитапу младежи која је оставила школу од Маса, председника општине у Герлицу. Овде се нарочита пажња обраћа на младеж од 14. до 18. године која је изашла из основних школа. Као главни задаци државе, општине и друштва у овоме погледу истиче писац: телесно васпитање као обавезно, затим оснивање игралишта за ову младеж, заједничко иутовање, држање предавања, склањање младежи од штетних утицаја околине итд. и то све у нацијоналном духу.