Prosvetni glasnik

190

НРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

се тврдити, да се у Русији најбоље и могда очувати стара сдокенска митодоги.ја у успомени, .јер су они остали стално на истом земљишту, где су се од искони доселиди, где им је многобожачка религија нродветала, где су им идоди и свети гајеви стајали, а остади се Словени више или мање стално помераше, особито Срби, код којих је и сад локална сеоба у многим крајевима на дневном реду. За то, где има месног колорита, са свим је појмљиво, како је могао наступити." Ограничивши се на нотирање нојаве ове занимљиве и важне књиге, а у намери да просветни радници, ко.ји су у најближем додиру с народом, као што су учитељи и свештеници, прочитавши је обрате и даље своју пажњу појавама народнога живота, у коме нема ничега .ситнога" — застаћемо са својим напоменама само код неколико места. „У Омировој епоси — вели Тројановић на стр. 5 — грчки цареви и војсковође били су уједно и „жреци". Тако су и у Црној Гори до скора владаоци оличавали у себи двогубу власт: световну и духовну". Ово поређеље није најсрећније, јер се ово „оличавање 1- двогубе власти у једном лицу, у Црно.ј Гори, није учинило из митолошке нити из друге какве традиције, пошто је та власт до пред крај петиаестога века била врло видно одељена. Шта више, у нозније је доба све јасније да владике нису управо ни имали никакве освећене власги световне у оно мутно доба. Нарочите нажње засдужује петнаести одељак који говори о сдавама. Поменувши оно што је Вук Караџић мислио и писао о постанку слава, Тројановић, поред све хвале и признања знању и бистрини Вуковој, налази да су сдаве друкчијега порекла, слажући се с тумачењем Е. Л.идека, а то је „да под елавом треба разумети поштовање умрдих предака." „Да нису — веди Тројановић — српске сдаве разноврсне, нарочито као крсно име и заветине, ја бих овај одељак мирне савести уметнуо у иосмртне жртве, јер оно што је најглавније уз слављење крсног имена (сем на Св. А|>ханђела и Св. Илију) јесте кољиво, иаљење све&а, сечење колача, иомиштс мртвих но читуљи и њима ужижање воштаница — све састојци жртвених обичаја за иокојнике, да би се њихове душе у пријатељству одржале са живим нотомством. Ади у славама, вероватно, не треба ни првобитно тражити неку сталну тужну жицу, јер но свршеном Формалном помену покојника могдо је и тада наступати весеље, као што и сад бива о даћама, и то баш и на оним које набрзо долазе после погреба". Говорећи о либацији, Тројановић пише да се тако „звала жртва у пићу код старих Римљана и Грка. а састојада се у томе, што су нросипали по неколико капљица какве течности, особито вина, као жртву Богу, кад су хтели пити". Ту је реч и о води која се не може пити „док се не одмори", т. ј. не ваља је пити чим се донесе, или, ако је по мраку донесена, док се од ње мадо не одаспе. Чудновато да није забележено, баш из досадашње литературе о томе, како воде уопште, и кад се одмори и кад се за видела донесе, не треба пити „неначете" т. ј. док се мадо у име жртвовања не проспе. Даље се може назначити да је данас добрим делом покидана свака веза између обичаја и основног, правог, значења његова: обичај се држи и врши ади се не разуме зашто се врши већ се стварају нова тумачења или се остаје при типичној речи: тако се ваља. Тако је, поред оеталога,