Prosvetni glasnik

306

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИХ

Будући задаци Народног Музеја тачно су обележени врстама старина, које се налазе у земљи с једне, и помагањем срнске уметности с друге стране. Народни Музеј има у првом реду да буде централнн Музеј Србије, у другом срнских земаља, ' у трећем реду ризница уметничких дела модерних српских уметника. У обиму своје области, збирке Народног Музеја не смеју бити ограничене ни на врсте старина и споменика, ни на време, ни на простор. Народнн Музеј мора се интересовати за целокупну културну прошлост своје земље, и за све оно, што може ма у најмањој мери допринети бољем познавању те прошлости. У њему мора бпти толико и таквих радних снага, које ће у свему и потлуно морати и моћи одговарати задацима Музеја, па још п више. Познато је, да се у Србији налази великп број монументалних старина, ночев од преисториског доба па све до наших дана. У колико се већма приближавамо садашњости, у толикоје број таквих старпна све већа. Преисториски кумулп и насеља, остацп римских п византиских градова, грађевина и гробница, средњевековних градова и религиозних грађевина, ратних утврђења, кућа историских личности из наше новије историје и т. д. којих у нашој земљи има тако рећи на сваком кораку, чине, да 1е цела Србијаједан велики Музеј. Али, каква вајда од тога, када је све то предато на милост и немилост времену, невичним и неуким, а често пута н несавесним људима, и кад је све то осуђено, да данас или сутра изчезне с лица земље за увек. Закон о старинама, та прека културна и национална потреба Србпје. има да свему овом злу стане на нут, али опет само и једино преко органа Народног Музеја. Јер, ако овако остане, како је данас, то није далеко дан, када ћемо моћи само причати, да је тамо негде на Ибру постојала Жича, да је на другом месту постојао Градац, да је на Тимоку ностајао Гамзиград и т. д., да је по нашим царским и краљевским задужбинама постојао одличан п за науку драгоцсн српски живопис, да је бпло негда споменнка сриске културе, сриског јунаштва и српске патње — али само причати. и са стидом признати, да је све то уиропастило наше незнање, наш немар и оскудица сваког националног поноса и националне љубави. Тога ће дана бпти све доцкан, ма какве се жртве буду хтеле поднети. Ко ће за овај тетпки грех, који данас чинимо према својој земљи и народу, примнти одговорност пред будућношћу и доцнијим нараштајима? Ту и такву одговорност не може носити нн цео нарагатај, а још мање група људи или појединци. Међутпм, поред свега овог, поред свих тражења, нисања аката, писмених и усмених молби, нису могли бити изнети пред Народну Скупштину пројекти захона о Народном Музеју н о старннама и ако су ти пројекти израђени још цри крају 1899 год. За то нсто време, Буга.рска је, — да само њу уиоредимо — створила закон о старинама и у два маха затим уносила нове одредбе у њега. Прибирање, исиитивање и проучававе старина у нашој земљи мора се вршитн на свима пољима материјалне. културе и из свих времена, из којих су у њој остали трагови људског живота. Наука, којој овај Музеј, као и свп други, има да служи, пнтересује се за све; за њу нема ничега ни незнатног, нн споредног. С тога се и Музеј према својпм радњама мора интересовати за све старине у земљн подједнако с нстом јачином и љубављу. Али дубљим посматрањем саме ствари ииак се могу наћи извесне разлике н извршити извесна градација у нословима, које музејски радници имају да обављају, што оиет зависн од многих спољашњих и унутрашњих.околности.