Prosvetni glasnik

04*

СЛУЖБЕНИ ДЕО

355

времеиима, песмида, које оневају или природу у разно доба иди предмете који с тим каткад немају нимало везе ; у обичнжм стиховима, са обичним, често и рђавим, сдиковима, са излагањем, какво се, само мало лепше, већ находи код Грчића Миленка, са којим неуспелим покушајем у подражавању Змаја, са доста једнодикости, невештине и наивности, са придично воље и труда и са маденим бројем бољих песмида. — ето то .је Вршљан, о коме треба да се да одена. Та збирчида — као што је поменуто — није нова ни необична ни у ком погледу, и кад се с те стране не може препоручити, могло би се зажелети, да у њеној обичности бар све буде у реду и на своме месту; да су појмови, које у деде има да створи, правилно; да је начин, на који ће што ново усадити, подесан; да је спољашњи облик, у коме је пружен, достојан, да омдадини буде за угдед. Ни та страна не задовол.ава. Пре свега, у Вршљану је подоста наивности и нетачности, које су, наравно, врло незгодне за младу, некритичну душу. Не водећи довољно рачуна о томе, како ће деда његове речи схватити, могдо би се схватити: да жаба зато излази, да је виде и кажу јој хвала! (Славуј и жаба); да јагоде хране готово део шумски свет (Оашта триеза); да кртиду »свак вол,и... само там где рије« (Ертица је корисна); да лептир лети »као птица, као вила*; да зец »слатко куса купус* (Еуиус зец п ловац); да бумбар купи мед (Под старом лииом); да славуј пева, кад купина зре (Славуј — као што је познат — престаје певати почетком лета); да песма шуми; да ичела бере мед, да утоли глад ( Пчела . Зар само зато?); да пије чудно, што је цвеће лепо, већ што мирише (ЦвеАе); из једне песме би излазио, да и пода иде рано у дркву што је раздраган пролећем (пролећни дан); да су леденице »ко бисерне огрлице«; да су о Ђурђеву-дне куће окићене »венцима ђурђевке« (Ђурђевдан) и т. д. У неким се десмама може тек напрезањем, а у некима и погрешпо извести оно стереотипно: »Чему си се поучио из ове песме?®. Такви су н. пр. Радост је то (излази да се за време бербе не сме поиграти, већ тек по свршетку), Сиољашност и врлина (долази се на мисао: што човек ружнији и беднији, и врлина већа); Ветар и шибљике и т. д. Да се није довољно водило рачуна о ступњу дечјега схватања, види се и по томе, што има и ових речи и израза: »шиканира* (Ружа итатула), »Фела® (исто), »арома* (исто) »нектар* (Летње јутро), Ј,скровиште је таштинама* (Сиољашност и врлина) и др. Уметничка је страна дедовољна за угледну збирку. Једино се може похвалити доста лако певање. Али просечна лакоћа не може правдати стихове као што су: »Зима мож' ка' и пролеће« (Волем), »кој' је изво зрак сунчани« (Пчела), или честе сликове сасвим раздичитога нагласка. У језику као и у правопису, има грешака, од којих се неке због слика, не могу ни поправљати: »обучене у ритама« (Сиољашност и врлина), »хрђаво«, »захрђава«, »побелила« (Деда и унуке), за »птичје*, »божија«, »наговешћа«, »долетиле«, »зажелила«, »жедила«, »потсећа«, »волем <( , »скљуса*, »схваћа«, »малому се тиче (< и т. д. Сматрајући, да препоруку Главног Просветног Савета сме носнти само књига, која је ту препоруку са својих лепих одлука с пуним правом стекла, Бршљан се не може предложити за препоруку. Главном Просветном Савету захваљујемо на поверењу и почасти и молимо да се за ову оцену не одређује никаква награда. 5 децембра 1910 год. у Београду Јерезшја Живановић проФесор Димитрије Н. Лазаревић, учитељ