Prosvetni glasnik

ИРИКАЗИ И ОЦЕНЕ

667

Такав је по срду још један јунак из романа: Тургењевљеп Руђин. Има у животу Обломовљеву нечога сличног с овом другом добричином: прекид љубавних веза Руђинових сасвим је налик на прекнд између Олге и Обломова, и ако су иобуде неједнаке. Па ипак Руђнн није пз породиде Обломовљеве Он има много сујете, и ако је у истинн добар и поштен човек. Он је разметљив и брбљпв, док је Обломов скроман п ћугљив, Руђин, норед тога, није ленивац, него несрећан човек, који троши енергију. али не ствара ништа. Он се креће с места на место, мења занимања, чинп напоре, измишља и предузима планове, али остаје бесилодан, јер му снага не стоји ни у каквој сразмери с горостаснпм плановпма поцрпеним из књига.... Духовну породицу Обломовљеву не треба тражнтп далеко. Она је ту, у Гогољу, који је пнсиирисао све велике романсијере руске. Његов Андреја Ивановић Тентетњиков само је површније обрађен и овлашно оцртан Илија И.шћ Обломов. То је Доброљубов напоменуо, али се нијо задржао на томе. Обломов, међутим, врло јако личи на Тентетњикова, самоје питомији и ножнијн од њега, с мање отпорне снаге и слабијег осоћања. Без сумње су „Мртве Душе" Гогољеве инспирисале Гончарова: и његов Андрија Иванић — Штолц, личи доста на Константина Тодоровића Констанжогла; само је Гогољов човек јаснији и изразитији, јер је Гогољ ненадмашни нортретист, коме мало има равних у свој европској књижевности. Штолц н ако није, као што Ппсарев мисли, тин ван живота, производ Гончаровљеве маште, ипак је доста блед, магловит и непровидан. Говорећи о Обломову Доброљубов је рекао једну пророчку реч: да би други приповедач начпнио од Обломова кратку, хумористичну нриноветку. Таква ириповетка поникла је у Руспји, па је и у нас преведена (Народни Борац, превод М. Глигаића). Илија Илић Обломов претвара се у Ивана Герасимића Залетајева, пошто су из њога извадили нежност и златно срце, п из дирљивнх ситуација ставпли га у комичне. Нема више ни Штолца, ни Олге; место Захара — Тома, а рђавог Таранћева заменио досадни Иван Вахарић. Обломов лежи на дивану у халату, а Залетајев седи на балкону у шлафроку. Обломов овда онда претера нпјуцкајући, а Залетајев со већ ночиње опијати... Руска критика, савремена Гончарову, нашла .је да је он најобјективнији рускп приповедач. Он прппада школи која нити мрзи нити волн каже за њега Писарев. А Доброљубов налази да се он не узбуђује нн мало својим личностима п њиховом радњом, него их посматра, проучава и слуша, цртајући их потанко и подробно. „Шта у себи осећа — то се не видп". То је мало претерано, алнједонекло тачно. Од свпх велпких руских приповедача Гончаров је најмнрнијп. У њега нема ни подсмешљиве болећпвости Гогољеве, ни лирике Тургењевљеве, ни страсног заноса Достојевскога, ни персоналности Толстојеве, ко.ја задахњујо његове главне романе, ни впдљиве пристрасности Писемскога. Али та епска објективност Гончаровљева крпје у себи и његову слабост. Он нема у довољној мери — према другим великим ппсцима рускпм те епохо — унутрашње иптуиције и није лако причљив за поједино споцијално појаве и особине. Где Тургењов или Достојевски у два три потеза изнесу жпву сцону, снажну, истиниту и изразиту, или с две три битне црте обележе цео карактер једне лнчности, ту Гончарову троба и много ониса н много сцона. И он се тако и номаже: ако му сцене нису довољне да се разумеју његове личности, он прпбогава опису п тумачењу као да пише мемоаре илп историју а не роман. Он свуд трчи за својим личностима, бележи кад седну н кад устану; иази шта једу п ппју; како се