Prosvetni glasnik

НАСТАВА II КУЛТУРА

933

деце, водећи притом рачуна о узајамности њихова организма са средином у којој живе. 4. Погодбе средине — Сваки од нас остаје целога свога века производ три велика Фактора сваког индивидуалитета: наследства, средине и васпитања. Васпитаље дејствује на дете више но на одраслог, ма да јс ученик, још више него одрастао, роб наследства и средине. Знати довести у равнотежу ове разнолике утицаје и управити их на поправку свога ученика, у том лежи велика ветптина доброг васпитача: али да би се у томе успело треба их проучавати и разумети. и потом увек се строго држати тога да свака добије потребан удео, сећајући се да човек управља нриродом само толико, колико је себи потчини. Ако хоће да зна каква вежбања прпличе темпераменту и карактеру детињем, зар наставник не треба да испита какав утицај на њега имају атмосФерске погодбе? ове ће доиста потпомоћи или омести дејство изабраних вежбања; треба дакле то знати, ако се хоће тим да послужи да очвршћамо дете сасвим деликатно, да се трансФормише ленштина, да се блесавко упути, итд. итд. У колико су ученици млађи, у толико ће се више водити рачуна, у избору покрета, о погодбама климе и доба, о стању ваздуха и неба, о варијацијама атмосФерског притиска, и о свима узроцима који модиФИкују Физиолошке Функције и према томе и дејства кретања. То је прави биолошки аксиом; и презирање које неки пришивају, и поред очевидности Факта, овој основној истини, биће довољно, у одсуству сваког другог аргумента, да се осуде опи који претендују да управљају аутоматизмом једне униФормне и .једине методе пораста све деце у свима земљама. И ако би била савршена по шведским гимназијама, каква ће бити за децу која расту у умереним иределима далеко од северних глечера. Једино они могу заборавити такав један принцип, који, верујући да су анатомију научили за три месеца, замишљају потом, на основи некоаиких апстрактних принципа, да се сва деца могу потнуно једнако привити истим облицима кретања. Њихово извињење је да принципи <1е 1лп§, за које мисле да су довољни за све, немају ничег да их сачува од ове Физиолошке и педагошке бесмислице: и њихова заблуда показује још једну опасност да логично резоновање замени посматрање природе и да се апстрактним Формулама замени посматрање живих облика стварности. Таква метода физичког васпитања је Прокустова постеља: систематски примењена на нашу децу, она ће уништити у њима, оштрином свога аутоматизма, и саме изворе ове персоналости коју хоћемо да васпитамо. Све што је досадречено односи се самонаигијенску страну физичког васпитања. Но прави наставник, далеко од тога да ограничи свој хоризонат, напрегнуће се да прати потпуну градацију која је у самом духу еклектичне методе, и да гледа више и даље — ако међутим