Prosvetni glasnik

218

цросветнп гласннк

:<ује за грађаннна наглашава 111 л а ј е р м ах е р, подстицај за пнддвидуализовање наставе у кишпм разреднма може се извести из мишљења Фридр. Авг. ВолФа, а да класпке треба изучаватп ради садржаја и духа а пе због граматике и стила. сматрао је сам Хумболт као главну погодбу за ностигнуће његова идеала. Његове роФорме наставно је Зиверн. (8иуегп), који се старао да одржи истп новохуманнстичкп правац, али је ипак осповна тендепција гимназиског уређења одступила од тога, на место инднвидуалнзовања дошло је нивеловање. а то, како вели Буде. значи „осповну ногрешку пруске гимпазиске педагогике у 19. веку". Том стазом ишао је даље Јован Шулце, коме Буде чини тешке прекоре, док Т. Цнглер у својој Историји Педагогике хвали њега и Алтенштајна. Значајно померање идеала образовања показује се, кад се упореде наставни гимпазиски плановп из 18Ј2. и 1837. године. У првом су латинскп н грчки имали скоро подједнак целокупан број часова, шта више грчки је ночињао једне године пре латинскога. а у 1837. годипи 86 латинских часова према 42 грчка доказују победу Формалне страпе образовања, која се налази у језику Рима, над повохума- • нистнчким уважењем јелинства. Ова промена прпписује се у последњем редг „духовиом диктатору" онога времена, философу Хегелу,- чи.ји је одушевљен нристалица и одан нријатељ био Јов. Шулце. Алп Буде утврђује, да се Хегел не може баш тако узетн као творац онога граматизма, чак и „скрипционизма", који је ноступно овладао у хумаипстичким жколама. Шулцова гимназија набрзо је јако била нападана. Под наследником Шулцовнм Ајлерсом учпњен је још корак уназад; он је био нротивник Хегловој философији а и непријатељ нових реалних гакола, те је оправдан нредикат, којп му даје Циглер, „Фантастичног човека и савршепог днлетанта". У трећо.ј четврти историје пруских средњпх школа (1852—75), када је на управи био ,1удв. Впзе, владала је строга црквепа правоверност, која је утицала н на школу, и наставници су унапређивани или запостављани нрема њихову положају наспрам хришћанске религије. Визе је имао као идеал, да у гимназијама хармонички сноји класично образовање са хрпшћапским веровањем. Визе ппак има ту заслугу, што је, кад је на унраву просвете дошао либерални мипистар Бетман-Холвег, 1859. год. извео ново уређење реалака: тада је основана и реална гимназија. Године 1875. дошао је нређашњи реФорматор аустрнских средњнх школа Хермап Боннц (1875 — 88). Његово су дело наставни планови од 1882. годпне : мање 9 часова латпнског а повећавање часова другим предметима. Знак нанретка је ностунно припремање наставника у педагошким семннарима, који се везују за имена Хербартоваца Стоја, Цилера. Фрнка и Шилера. Пајважнији прелом у гпмназиској педагогици 19. века чине конФеренција у децембру 1890. и у јуну 1900. године, у чијем је средишту, укратко речепо, борба око будућег положаја античког доба у средњој настави, а њихов основни ресултат јесте признање равнонравности свнм трима врстама нотнуних средњнх школа, (гимназији, реалној гимназијн и реалци. Буде је врло добро изнео и оценио рад ових конФеренцпја те тиме нопунио празнину у нашем историско-иедагошком знању, Закључци ових скунова, иарочито другога, утичу још и данас на наставнн живот сваке средње школе у Немачкој. Још нема потпуно н добро израђене књиге о развитку педагогије средњих школа у Виртембершкој за време 19. века. Шот жели дати неке напомене. Тако у Виртембершкој се не може поступно развијање средње наставе поделити на периоде према личностнма. које су управљале просветом, као у Пруској. У Виртембершкој се још дуго у 19. веку консервативно одржава.