Prosvetni glasnik

НАСТАВА И КУЛТУРА

495

тидадим човеком и јесу нешто врдо лепо; далеке мете, за које весело осећање снаге мисли да их види у близини, што се може опипати. Али на ствар. I. Ви хоћете да изучавате класичну филологију . Ова реч садржи у себи захтеве, претпоставке. У Франдуској а и у Америци и Инглеској изучава се латински и грчки језик. Али ми изучавамо класичну Филологију. Ми се још потпуно чврсто држимо овога назива, који се, колико ја знам. појавио у осамнаестом веку поред старијега Јштатога , и тиме тражимо, да се „класична Филологија" ради као једноставна струка. Овај израз, посматран чисто историски, означава убеђење о безусловној културној заједници Римљана и Грка. Ми знамо, да ове културе иду заједно. Ма колико великих и особених ствари да је Рим створио, стари геограФ ипак има право, што га је назвао п6^/.д 'ЕЛЦгСд. Рим је у целој својој култури прожет јелинисгичким духом; он прво улази и у јелинистички систем држава и довршује мисао о јелинистичкој светској монархији. Чак и на пољу права и политике корени иду до у Грчку. Оба ова народа треба упознати, не један или други. Што се наши Факултети, наша правила за испит — барем у већини случајева — држе чврсто овога захтева, то је врло добро, јер се оснива на природи ствари. 0 пореклу и мењању појма „класично" могло би се казати много; али време је кратко. Нека се само утврди, да су и за хладно историско посматрање оба ова народа доиста ,,класични" народи, изабрани народи, чак први од свих. Они су створили основу, на којој је умни живот и култура свих других европских народа. Ни који други народ не може на ово полагати такво право. Сви путови воде напослетку не у Рим већ пре свега у Атину, у Александрију, на обалску ивицу Мале Азије, где су се пре више од две тисуће година Грци одржали у размени и борби са истоком и положили основе европској цивилизацији, уметностн и науци. Естетичку и етичку оцену хоћу при том да сасвим издвојим за данас. У оном времену, када је ова култура била жива, када је створена и даље расла, јесте центар нашим студијама, од Хомера па до трећег и четвртог века после Христа. Али сталних граница нема, ни по времену ни по простору. Иза тога је свет старога истока, који је толико учинио за стару цивилизацију, и баш сад нестаје и магле над најстаријом критско-миноском културом Средоземнога Мора. Али све је то пре нашега времена, и ако врло јако удази у напг задатак. Обрнуго, у Византију и Средњи Век запада продиру таласи