Prosvetni glasnik

602

ПРОСВЕТНП ГЛАСНПК

онако писао; па л онај пз 14-ог века када јс чупсни приповедач, Б окачиа (1341 год.) у једну своју причу („ГПосоро") замотавао тврђење да је то било море које је своје шкољкс по Италији остављало; а за иело они дани из 15-ог и 16-ог века када су о геолошким предметима писали Л е о н а р д о д а В и н ч н, А л с с а н д р о А л е с п н д р и, Ф р а к асторо, Кардамо, Цезалпино, и Колома. Леонардо да Винчи , (1452—1519) знаменити сликар архитекта, инжињор и ноета нисао је: да је море негда било на местпма где се сада налазе Фосилне шкољке које су онда ту у мору живеле; да реке доносе у Океан распадину од земље, иа при својпм ушћима затрпавају биљке и животиње, те тако постају слојеви земље са нстрсФактима: да се морско дно издизало да постане негдс овршје планина, да реке дубе своје долине и стварају терасе од шљунка који собом носе. Оне који проповедају да фосили постају под утицајем звезда Л. да Винчи пита: „где су данас звезде које би у брдима стварале шкољке разне врсте л старости?... Како могу звезде на истоме брду да петриФакују лишће, биљке и морске раке?" Алесандро Алесандри, (из 15. в.) мора бпти номенут за то, што је он, помињући петреФакте у брдима Калабрије, и замишљајући да је море негда иокривало врхове тих брегова, претпоставио, да је то могло бити или с тога, што је нска особита револуција издигла морско дно, или што је промена земљине осовине изазвала промену у размештају мора н копна. Ова последња претиоставка појавила се као нова и триста година доцнијс у списима неких модерних геолога, док Л.аплас није показао колико је она мало вероватна. Поводом великих раскопавања у Верони 1517 године ископано је мноштво разних Фосила, о чијо.ј се природи распали велика днскусија у коју се умеша философ и лекар Фракастори излажући ове врло тачне погледе. Фосилпе су шкољке, тврђаше он, љуштуре у којима су негда биле животиње које су живеле и множиле се на местима свога налазишта. Глупо јс мислити, да је цека ненозната „пластичка сила" кадра да их производи од обичнога камењм; а смсшно јс воровати да их је на садашња лежишта донео Потоп. Мојсејев Потон био је врло привремен и то од кишне и рсчне воде, а нс од морске; шкољке би он могао, зар, разнсти по површини земље, а не и угурати дубоко у тврде стене но планинама. II ако су ове речи биле јасне и разумљиве, „божанска истина к пз Откровења владала јс после њих још много векова. Из 16-ог века греба поменуги још ФилосоФа Кардама, који је нисао (15о2) да петреФакти очито доказују некадашње присуство мора и