Prosvetni glasnik

ПРИКАЗИ И ОЦЕНЕ

1. СПИСИ

Веуие ресЈадодЈдие, свеска за ивгуст 1912 има ове чланке: »Култур а <( и учитељи основне школе — Е. 1 ј. ЕероЈп^е — Да ли су учитсљж основне школе иримчиви за културу? Ако су иримчиви, каква им је култура приступачна? Могу ли они, иод оваквим ногодбама, иод каквпм су, бпти частољубиви да стекну културу без епитета, нли им се ваља помучпти да лостигну културу ограничену, да остану учнтељи основне школе не само но раду, по положају, већ и духом с.а свпма оним тешким ограничењпма што то собом повлачи? Треба ли да се сматрају да су осуђени да не могу нпкуд даље из категорије људи с иепотпупим развићем? Код овога питања чују се с једне стране гласови иимало ласкави за оне које је судбина одреднла да се роде као учитељи основних школа. С друге стране опет неки тврде да су учитељи основнпх школа, добивши о свему нешто мало светлости, могли и постигли само полукултуру, што је управо стварпи облик учнтељевог духа. Писац се пита: шта је културан човек? Кад се сматра да со можо бити културан нод разним облидима, н на разним степенима, није ли могућно и иотребно, међутим, свести културу на известан број одлнка п основних тежњи човечје душе од чега ће зависиги за сваког човека који има либералан ноложај и који јо ожпвљен чврстом одлуком за личнп црогрес да осигура себи благодат? За речп култура човечја писац не налази нигде тачног значења, тога ради служи се метаФором. Разлаже шта значи култура земље и отуда нзвлачи суштину значењаг,Јречи културе, културан. Одмах, на првн поглед, запажају се између култивисаног човека и некултурног аналоге разлие и што у суштини разликује овога од онога што се овај свесно, методички, моралном радљпвошћу уделује у еволуцуји своје нерсоналности, да ту узме директииу уместо што би је оставио стицају прилика, да тако осигура што је могућно најбољи развитак. Но треба знати у ком случају човек кзјн тежи за културом треба да покуша да оријентише своје персонално развиће, Мени се чинп у смислу највеће оригиналности која се слаже са дружевношћу и најширом вером, само треба овде тачно разликовати идеју о култури од нојмова васиитања и настављања, јер васннтавати дете значи олакшатп му нрилагођавање животу који изгледа да треба да га очекује, а научпти га опет, пре свега, снабдети га знањима која су нераздвојна за његову активност у социјалној средпнп. Свима је васпитачима дужност да наоружају за живот малог човека, па чак допуштамо да васпитање н настава имају утилитарни завршетак. Култура пак не нознаје утилитиран завршетак, и не може се сматрати да је за културу погодан онај човек, који би за њом тежио, да себи оспгура части, одликовања,