Prosvetni glasnik

1032

ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

на подизање једне каиеле. Судбина средње наставе зависи од жртава које принесе држава. Овој настави је потребно паставничко особље боље пдаћено, искусније, снабдевено школским дипломама, и под државним надзором. Ова контрола, ма што се рекло, може се врло лепо измирпти са потпуном интелектуа.шом слободом као у Немачкој. * Школска дисциплина — Бепшз (Енглез) — Дисциплина је основа свега школског живота: настава без дисдиилине .је иемогућна. Под дисциплином не треба разуметп само управљање спољашњим актовима, већ суптилап и дубок утисак који васпптава вољу, и развија карактер сваког ученика у исто доба кад и укупно целог једног разреда; дух дисциплине је оно| што. ствара „тон", атмосФеру, унутрашњу силу као и духовну, хармонију чак и заједнички жпвот. „ Дисциилпниран" проФесор није онај који, одарен моћном вољом, задобива покорност п ред страхом, или примењујући потиуном строгошћу режим стриктних навика. Прошло је старо добро време, када су батине бпле свемоћне и када су без разлике примењпване на све ученике без разлике, и када се њима кажњавале све погрешке без разлике. Данас је схваћено да проблем дисцнплине није решен репресијом: треба наћп различна средства да се унравља и да се развнјају што је могућно боље тежње и персоналност свих ученнка, који су посво различни једни од других. Оно што треба да осигура и обезбеди школа зар није пораст целокупне личности ученикове, и то моралне, Физичке, спиритуалне, интелектуалне? Зар није пре свега Формација карактера? Прва потребна ствар за онога, који хоће да ствара карактере јесте та да сам има карактер, утицај наставников објашњава се искреним убеђењем, великом моралном вредношћу, персоналношћу: такви наставници циљају да стварају вољу и срце својих ученика. Не треба се без сумње заборавити да дисциплина има такође за циљ да осигура ученицима најбоље ногодбе за рад. Но то није довољно: правп циљ, узвипЕена. мисија дисциплине лежи у томе да се она дотакне, да се дохвати дубоких сила, да се иокрену та.јне онруге, да се задобије покорност као вољни пристанак, да се регулише слобода, да се од рада створи активност на коју се својевољно прпстало, и да се учини не само могућним већ и нозитивним здраво и снажно рашћење детиње. У основици ове дисцпплине треба да лежи узвишенн идеал. У детаљу нрактичне примене треба правпчности и симпатије. Никакво иравило неће бити ностављено, никакав носао утврђен, никаква казна изречена, никаква заповест издана олако и без размипгљања. Учитељ треба да има раздога. Треба бнти непрекидно сам постојан: не треба данас допустити оно, што ће се сутра казнпти, права дисциплина треба да буде иравилна. Казна неће никад бити освета: свагда ће се гледати да се она учини корективном, реФормшорском. Ученпци умеју да сагледају правду онде где она постоји: они је воле. Да би наставнпк био ираведан његова казна треба да се ирилагоди не само погрешци, већ нарочито — и што је много теже, да се нрилагоди према кривцу. У овој адаптацији учитељ ће бити руковођен симпатијом без које не може разумети своје ученпке. Снмнатијом ће уснети да оцени учињену погрешку, стављајући себе на учениково место, такође ће избећи казне које ученик сматра да нису у пропорцији са стварном грешношћу; избећи ће тешка исмевања; неће заборавити да чврстина не искључује куртоазију, и ако употреби строге. сурове речи, то ће бити у индигнацији а не у љутини.