Prosvetni glasnik

ИРИКАЗЖ И ОЦЕНЕ

1039

нарочпто т Париз. Веди да ће се на овај начин изгубити оне одлике које су тако потребне зарад одржавања народности. У овој свесци је даље свршен чланак Преуређење виших основних школа у Пруској: Затим Инсиекиија. основних школа у Француско'} : Нроз туђинске часоаисе. Приказане су ове књиге: Увод у ароучавање Божанске Комедије Д&нтеове од Н. Напуеие-а; Историја класичне литературе француске 11 св. Г. Вгипеиега. ' Олободни дечји састави (Ггехе К1п(1егаи&ак2е) Мах Тго11 — Мах Тго11 је управитељ девојачке школе у 8ша1ка1(1е-у. Забринут тпме што се иисменп састави девојчпца не одлпкују пикаквом озбиљношћу, Тго11 се решио да поправи ово жалосно стање. Резултат својих проучавања и својпх прак? тичких радова, он ,је прибрао и изнео у малој књижицп под горњии насловом, која заслужу.је да доста дуго задржи нашу пажњу, не само са модела писмених слободних састава које нам износи, већ и нарочито још са многобројности и изврсности савета које нам даје у предговору. Школски рад који со пазива ппсмени састав увео је у Немачкој Песталоције и његови ученпци. Лериода лутања била је необично дуга, како због основе тако исто и због облика ових задатака. У почетку, ограничавало се да се тражи од детета да но памћењу своме репродукује оно што је прочитало или чуло : то је врста пситацизма који је и за иаших дана још у части 110 извесним школама. Наилази затим периода реакције, у којој је најапсолутнија независност заузела место пређашњег подражавања: идеја водиља, јесте развијање не онште културе већ стила. Постигнути резултати су јадни п жалосни, и враћа се првом систену који је унеколико иоирављен: задаци за писмене саставе обпчно се позајмљују из читанака за тај разред, и иисмени састав није нигита друго до ревизија и понављање прочитаног текста. Ова идеја осваја земљиште, губи нешто мало од свога апсолутнога карактера, све се више и вшпе привезује за стварност, тако да наиослетку све градиво из програма може дати пптања за ппсмепи састав. Научничка страна издиже се над страном литерарном, и отуда настаје владавина сувога оппспвања, досадног пабрајања, стварне неспособностп код деце да се друкчије изразе но што их упућују традиционални клишеи. На срећу двадесети век доноси шире и погодније идеје модерним захтевима. Педагози који су имали да се иозабаве курсевима за усавршавање, који су тако напреднп у Немачкој, убрзо утврдише, да су одрасли ученпци, великом већином, неиодобни да се писмено изразе о на.јелементарпијим стварима, о пајиознатијим предметима, о идејама које су им иајближе. Потражигае узрока овој неподобности и убрзо га и открише. Прва одговорност очевидно пада на службепе инструкције које само узгред говоро о писменом саставу у правом смислу речи. Зашто би се онда наставницп мучили са новачењима кад би тим бпли у очевидној опреци са законпма. Па шта је опда било ? У средњим разредима писмени састави које раде ученици у разреду или код куће, били су тако препарирани, објашњени од увиђавнога наставника да дете у тренутку кад треба да их напише, нема ништа друго да учини до један врло мали напор свога иамћења. ФонограФ би много корисније заменио наставника за овакву врсту вежбања. И да би се још више умањиле иницпјативаи самосталност, добар наставник побринуо се да да тачно одређен илан којем је врло лако следовати: нутови су тачпо означени, са