Prosvetni glasnik

НАСТАВА а КУЛТУРА

161

стварима у разним стеиенима, те се говорило о реалнијим и мање реалним стварима; тад је постајао и појаи епз геаИзтпшт. Међутим за сваког је јасно дв ствари могу само постојати или не постојати : <;ег1Јит поп сШиг. Нешто што постоји као „појава" јесте управо нешто што у исто доба и .јесте и није, и исго је тако мало могуће као и нешто што би на неки други начин ностојало, а не на онај на ко.ји постоје и све остале ствари. Разуме се ово не значи да ми тврдимо да неког највитпег бића (Бога) нема; ми само велимо да се супериоритет највишег бића не може састојати у врсти његове егзистенције, а да ли такпог бића има и у чему сс састоји његов супериоритет над осталим бићима то је ствар Филозофијс и не припада у обим ове расправс. И још нешто, да се Кант није налазио у тој заблуди, он никада не би дошао на ту врато ломну идеју, да разум „нрописује законе прпроде", т. ј. да мишљење производи искуство, те да притом мора битн ограничено на искуство; мишљење тога није способно: оно није никаква стваралачка моћ, оно је првобитно само регулативна моћ у нама. Али Еант је при овоме учинио.једну добру ствар: онје у циљу да оправда горње гледиште нрибегао рационалистичкој теорији психолошког априоритета и при том дошао до скептичких резултата емпиризма и на тај начин свео ас! арзип1ит класични психолошки рационализам. После овога излагања нама је јасно како има да се замисли однос Науке према Филозофији са овог критичког гледишта. ФилозоФија мора да се одрекне лепога сна да нас уведе у космичке просторе и да нае упозна. са непознатим сгановницима васионе; она мора да престане бити МетаФпзика; она може бити само Наука о Науци, т. ј. да нам покаже како .је и у ком смислу могуће научпо сазнање. Наука пак једина може да наше знање обогати садржајем, али ни Наука нема неиосредног додира са стварношпу, веК са њеном аојавом. Научни се судови по овом гледишту заиста односе на стварност, али они ииак не изражавају стварност. Ми не можемо да познамо стварносг онакву каква је, већ онакву каква нам изгледа. „Природа носматрана с материјалне стране значи скуп свију објеката искуства". Јер „кад би природа значила биће ствари по себи онда је ми пикад не бисмо могли да сазнамо: нити а рпоп, нити а роз^епоп., С овога глсдишта имамо дакле с једне стране Науку која је строго Феноменална (Феноменализам у Науци), а с друге стране Филозофију не као Науку о последњим нринципима ствари, већ о могућности и обиму и вредности научног сазнања, т. ј. као Теорију Сазнања. Реализам је пак учење које на суирот критицизму учи да Наука има непосредног додира са самом стварношћу, да она има задатак да нас унозна са објектима у прпродн опаквим како опи постоје независно од нас. Судови се научни дакле по овоме гледишту не само односе на стварност, веК и изражавају стварност. Ми морамо објекте