Prosvetni glasnik

166 ПРОСВЕТНИ ГЛАСНВК

да схватимо као реалан, дотле однос раздике никако друкчије не можемо да схватимо до ли као реалан. Јер „кад би разлика коју ми налазимо међу стварима А и В била једна чисто субјективна замисао г онда се ми не би требали зачудити ако би у .следећем моменту обе ствари пале уједно и ностале једном ствари" (н. н. м. ст. 33). Само дакле ако је однос разлике реалан онда имамо право да закључимо на апсолутну вредност става противречности. т.ј. на немогућност падања различних ствари у једно, на немогућност противречности. Сад нам је јасап однос закона мишљења према овом односу разлике: став нротивречности следујс директно из става разлике, међутимтоније случај са ставом разлога: став разлога захтева безусловну зависност међу члановима множине. Став идентитета пак постаје тек у свету множине схватљив: свака ствар равна је себи за то што се разликује од других, за то што разлика као реалан однос пречи да створи падну ујсдно и престану бити свака идентична са собом. Али прави однос закона мишљења једних према другима биће нам тек потпуно јасан ако ближе одредимо у чему се састоји реалитет односа разлике. Ако обратимо ближу пажњу односу разлнке, ми ћемо видети да и сам тај однос међу садржајима свести показује једну загонетност: ствари су на име на разне начине различне међу собом (нумеричка и и квалитативна разлика) и друго, постоје разни степени тих разлика (већа и мања нумеричка, већа и магва квалитативна разлика) Да има квалитативих једнаких садржаја а нумерички различних показује да нумеричка и квалитативна разлика не падају у једно. Као пак што две ствари стоје на већој и мањој дистанцији једна од друге исто тако констатујемо да се два квалнтета могу више и мање разликовати; већа је квалитативна дистанција између белог и бола него између болог и црног. Али тај Факат што док се два квалитета могу произвољно удаљавати један од другог дотле се не могу произвољно приближавати један другоме (само док се не додирну дистанција се можо смањивати), нагони нас да између два квалитативно и квантитативно проста садржаја претпоставимо један негациони акт који их одваја и производи њихово двојство: без овог негационог акта двојство ствари било би .једна нерешљива загонетка. Исто тако и квалитативну разлику морамо покушати да сведемо на један елементарни однос, а тај је однос, однос директне супротности: бол — задовољство; бело-црно: слатко-горко ит.д. Кад се однос супротности схвати као елементаран и реалан, онда он инволвираоднос безусловне узајамне зависностти међу дотичним члановима т.ј. нити се бол без задовољства нити се црно без белога ит.д. може замислити. На тај је начиниспуњен горњи захтев става разлога, захтев на име апсолутне зависности мећу члановима