Prosvetni glasnik

V

248 проснетпп гллонпк

грађапиаа, љубазног, отменог и часног човека, нису више довољни франдуској Демократији, ни садашњен стању људске цивилизације. Ми треба да спромамо мдадиће да разумеју морадна и социјадна питања која имају да решавају, да их спремамо да та нитања решавају са тачношћу, искреношћу, незаинтересбваношћу, са правичношћу. Опасно земљиште, рећи ће ми се. Та нитања су постављала у прошлости, и била су решена на један известан начин. Ми можемо да покажемо како је постављање и решавање тога проблема бидо везано за стања науке и стања цивилизације. Једно писмо Паскалово, једна глава из Монтења, једна беседа Ронсарова, једно причање Монликово, једна трагедија Корнејева, једна нредика Босиеова, једна књига Телемака, опис једне епохе код БиФона, један одломак из Шатобриана, једна несма Игова или Дамартинова, једно причање Мишлеово, — ако знамо да их изаберемо и протумачимо — садрже све проблеме савести и друштва које треба један млад дух да зна. Аутономија савести, слобода мишљења п живота, могућност или иемогућност једнога морала без догми, политичка слобода, економски проблеми, и т. д. — све се то може наћи у једном књижевном тексту, упрошћеном, изјашњеном, сведеном на своје основае елементе. У својој историјској Форми, као историјско пигање, сваки од ових проблема може да буде дсФИнисан, без полемике, без Фанатизма, не огрешавајући се о школску неутралност, — ако се неутралношћу не зове одрицање говорити о свему ономе на што неки тврде да једини имају право. Да лп то значи да не треба духове иривлачити ка садашњости. Може ли се показати да се и како се данашњи проблеми постављају у данашњем друштву? Како су некадагпње солуције или осиорене, или нануштене, или и данас одржане ? Потребно је да се то ради у кратко, дискретно,, без хучног излагања личног осећања, без ауторитарног догматизма, без Фанатичног прозелитизма. Нека све то не буде катехизис и предика, но историјско излагање, стварно деФинисање духа једног људског друштва, малог или великог. Наше симпатије ће се показати, и без нарочитог истицања. Само у две или три тачке ми можемо мало даље ићи, тамо где треба говорити јасно и снажно: о двострукој и неодвојнвој љубави ирема Француској и према човечанству, о свеоиштим иринципима елободе и солидарности, о поштовању закена. Сваки ће се нри томе понашати према своме темпераменту, духу и савести. Али; рећи ће ми се, ви место старога вежбања укуса стављате нешто још теже и ван домашаја ученика. Ја тако не мислим. Наши ученици нам долазе без икаква појма о књижевности, необделаних осећања {I иекретне маште; већини од њих породида у том погледу ништа ни.је дала. На против, они сви имају извесну моралну и еоцијалну културу, сирову или нреФињену, рђаву или добру. Они имају моралпо