Prosvetni glasnik

252

ПР0СВЕТ1Ш ГААСНИК

„Зар овај феномен, очевидно, не ариаада, инстинкту? Зар није сасвим суиротно дејство овом необјашљеном осећању оно, које чини да ноплашено пиле бежи, чим спази тек једва видљиву дрну тачку у ваздуху? Пиле, које никад у животу пије видело копца, предвиђа свирепост и убијство; дете, које још ништа није запазило, нредвиђа доброту и љубав" 1 . Говор наклоности, којим дете стуиа у осећајне односе са онима, који га окружују, претеча је говору и језику, којим оно ступа у односе с њима идејама; и треба да је тако, треба дете, ире свега, да дели * с нама наша душевна стаља, пре но што их буде разумело, и пре но што би у н>их могло ући, како би једнога дана успело да доиста у њих и уђе и да их разуме. „Треба да иостоји, тако рећи, натприродно средство, да се споразумемо с дететом пре, но што би оно могло поћи тако дугим путом везикања знакова за идеје; и ваља нам, гакође, упознати у њему подобиост готово божанствену, ову симпатичну нодобност и м*оћ појиман.а која га одржава у току онога што ми осећамо-. У доба од године дана, живахно дете, и пре51а томе напредно, чига импресије на лицу. Вндито да се у њему производе све нијансе вашег расположења; оно не зна откуд потиче промена у вашем расположењу, но оно их с вама дели, и остајући необавештено о свима узроцима, оно се удружује у свима последицама. Оно се не жалости баш због тога, што је вас снашла нека беда, и не радује се зато што ви осећате некакво задовољство, јер оно не запажа своју егзистенцију одвојену од ваше. 0гто живи у вама и осећа с вама, не могући радити друкчије. То ,је огледало у којем се ваше морално стање огледа невероватно верно". 2 М те Хескег <1е баивзиге наводи као карактеристнчан нример једно мало дете од девет месеци, које се „весело играло на крилу своје мајке", кад је у собу ушда једна нознаница, „чија је Физиономија изражавала уочљиву, мирну тугу". Дете је посматра пажљиво; „мадо по мало његово се лице развукло, играчке му испадоше из руку, и напослетку припи се уз мајку, плачући. Код њега није било ни трунке страха, никаквог сажаљења, никакве разнежености; оно је трпело, и олакшавало бол сузама". Дете, на тај начин, има тамно нојимање о осећањима изнад свога доба. Оно дели наша узбуђења. оно осећа њихове носледице, не познавајући им нрироде, предмета или узрока. Оно види наше иромењене црте, наше тужно лице, и постаје тужно као и ми, плаче с нама, не знајући шта је туга, ни зашто се плаче. Тако исто бива кад ирисуствује каквом озбиљном читању, носматра како су сва лица озбиљна и њега самог обузима некакво поштовање; тако му се

I м> е 1\ескег с1ез Заиазиге, ЋЛисаИон ргодгеввтв, 1м. II, сћ. II. 1 Наведено дело II, 1\^,