Prosvetni glasnik

18*

ИАСТАВА II КУЛТУРА

259

дите правилно, који ће вас, ако будете рекли да су три и три пет, поправити, али неће отуда извући закључак да су ови бројеви представе стварних вредности". 1 Једном речју такво ће дете имати облик, али џе материју моралности; оно ће знати шта је добро, али га неће пробати, неће га осетити. Дух ће му бити отворен, али ће му срце бити затворено. Зато што се занемарило да му се учини: „да оно осети љубав пре но што је још могло створити комбинације идеја", осећаји ће за њ увек и само бити идеје, о којима ће моћи разговарати, коЈе ће моћи узимати за беседничку или песничку тему, али оно ће увек битн само беседник или соФиста оеећаја, и „морални принципи" за љ ће бити „само празне Формуле које не одгбварају ничем у његову срцу". И тако постоји васпитање осећаја. Ово је васпитање потребно, и оно се може извршити само путом наклоности, и у прво доба. Ако се оно пропустп и не буде га било, ако се нропусти тренутак, ништа га неће надокнадити нити замени^и. Покушало се да се оно замени; „резоновање је учинило што је могло, настава тако исто; казне, награде, претерано и прекомерно изазивање самољубља, употребљена је сва тешка васпитна артилерија", али све узалуд. Оно што, дакле, треба, лежи у томе „да се ради методички", као што радемајке „инспирацијом", ,да прошире и дотергју, ако се може, оно што су им нежност и добар осећај тако често диктовали", „да даду у неку руку иозитивно наспитање у прво доба. а то значи не само удалити од малог детета пример зла, већ му утиснути лак покрет према добру и учинити, да оно уђе у живот, срећно II правилно упућено" 2 . „Колико срећних карактера, колико пријатних особина које се дугују овој наклоности првога доба, коју мајке тако лено умеју да развију, и с којом чине употребу увек тако благу и покадшто тако разбориту!... Средство да утичу на малу децу добро им је познато; оно се, пре свејјЈ, састоји да их воле". Наклоност одговара, код детеча, двогубој потреби: потреби да воли и потреби да буде вољено, и она задовољава, она развија једну другом. Љубав, којој је оно предмет, открива детету љубав и открива му .је директно, примером, „заразном комуникацијом"; таква је нежност, која му је маниФестована актовима, ногледима, миловањем, која му иотреса срце и у њ уноси нежност. Љубав изазива љубав. То је толико истина, да „какав несрећник који изгледа да је мртав за сваку моралност, осети ли се и види ли да је предметом искрене доброте, у његовом сувом срцу изазван је почетак узбуђења, и он усваја нови принцип живота". Како не би тако исто било, па и јогн природније, у наивној и простосрдачној души детињојг* Ако треба доказа у инстинкту који упућује дете да нежно одговара љубављу на љубав, то ће се наћи у чудноватој подобности осе-

1 Цитирано дело II, У.

2 м;те Ј^ескег г { е бапааиге, дит. дедо, II, У.