Prosvetni glasnik

иастава и културл

263

накдоности, који их упућује к нама, већ да га учврстимо и обепбедимо, и тога ради да одговоримо свима њиховим осећајима, као што они одговарају нашим. Једна од најозбиљнијих ногрешака, на ипак једна од најонштијих, којом родитељи постају грешни и криви нрема својој деци, дежи у томе што пропуштају да покажу својој деци наклоност коју према њима осећају, и још пре, што их варају својом наклоношћу, саошптавајући им оне осећаје којима њихова екеианзивна ирирода придаје можда више вредности но самој накдоности. Бар о овоме треба тако да судимо ио оним ретроспективним прекорима, које деца управљају својим родитед>има и које ови управљају сами себи. Они ко.ји су о свом детињству сачувади горку успомену уопште мање се жаде на то, што нису имади свој део нежности, већ више на то што нису познади пријатну немарност и поверење, што су се увек одбијади од тврда срца, неосетљива, која од себе одбијаху прве кораке иди која их не умедоше изазвати. Нека из систематике иди из принципа, иди нека нроистиче из нриродне „ндашљивости", удаљена љубав иди „спољашња, нривидна хладноћа 1- родитељска ништа није мање тешка и свирепа за децу. „Понашање мога оца према мени веди АЉЛрће 1 било је ире пдеменито и великодупшо но нежно. Био сам нрожет свима његовим правима на моје признање и моје поштовање; али никад никакво новерење није постојало између нас... Чим бисмо се нашли један нрема другом, примећавала се на њему некакза усиљеност, коју нисам могао себи објаснити и која је на мене толико дејствовада'. Овакво размимоилажење у осећајима између два бића која су створена да се воде, не само да одузима свежину дечјем срцу, већ она може постати трагичном, када дете, коме треба да буде опроштена каква погрешка, осећа, ма како да је та погрешка мала и ништавна, да ње не може ослободити своју свесг, и да се не може поверити својој мајци. То врло речито изражава Ошпсеу 2 : „Знајући кодико мијемати разложита, колико је била искрена и отворена, колико је била нежна, иадазио сам се у нретешком и бесконачном очајању са тешкоће да учиним да ме чује... Био сам убеђеи и сигуран, да је она могда, само за пола минута, осетити самртничку импресију патњи, с којима сам се борио, да је осетила ову Физичку патњу, ову неутешност свега морадног и живота, да би ми тада у највећем усхићењу опростила... Но, осећао сам се немоћан, обезоружан „да нодигнем" терет немогућности дајој то саопштим " Овај терет, тако тежак деци, исто је тако тежак и родитељима за шта нам је сведок дирљива тужбалица (1е Моп11ис Монтењу.

1 Вепјатш СопаЈап^, АЛо1|)ће. 2 Тћ. (ЈшПсеу, Соп&881011 сГ ип тап§еиг сГ орјит.