Prosvetni glasnik

264

ИГООВЕТНП ГЛАОНИК

„Покојни марша.1 (1е Моп11ис, кад је изгубио свога сина, који је умро иа острву Мадери, доиста, одличног-племи^а и човека с великом надом, рекао ми .је да му је, Између осталог, нарочито тешко што му се никад није исаоведио, и што је поред озбиљне нарави и очинског досто.јанстиа изгубио задовољство да ужива и да позна свога сина, и да му тако исто изрази превелико пријатељство, које је према њему осећао и достојан суд о његовој врлини. П овај јадни дечко, говораше он, видео је на мени само уздржљивост, натмурену и пуну презирања, и однео је у гроб уверење: да га нисам умео ни волети ни ценити по његовој заслузи. На што сам се чувао да му откријем ову јединствену љубав, коју сам према њему гајио у својо.ј души ? Зар није он био тај, који је од тога требало да осети све задовољство и све признање? Усиљавао сам се и мучио да одржим ову ништавну маску, и у томе сам изгубио задовољство у разговору с њим, и његову љубав у исто доба, коју ми .је могао изразити сасвим хладно, пошто је од мене примио увек грубост, ношто је од мене осећао само тиранство. — Налазим да је ова тужбалица сасвмм на свом меету и оправдана, додаје разложито Монтењ" 1 . Еолико је родитеља који не раде паметно удаљујући од себе хладноћом љубав своје деце, која се тада преноси на другарство, којсм је сва драж у слободној експанзији! Колико нх је који тим још не компромитују само васпитдње, коме наклоност увек остаје средство, и коме треба увек да буде циљ! Но, нарочито колико још шкоде својој деци, не велим причињавајући им само несрећу, лишавајући их доброчинства наклоности. већ утичући да она, изгубе или их слречавајући да стекну ову нормалну подобност срдачности, која је не само потреба наше природе, већ која нредставља социјалну врлину! Доиста, наклоност која нам ствара могућност да уђемо у мисао и осећаје других, учи нас да их не вређамо, да пттедимо њихове оссћаје, да их ноштујемо. Мислити о другима, или пре имати интуицију о оном што они мисле, о опом што хоће или очекују од нас, читати у њиховој души, то је принцин дружевности, уљудности и лепих врлина. .Све он(р чега има извитопереног, сиретераним претензијама у овом свету, вели М те Кескег с1е баиззиге, свега тога нестало би, кад би се практиковала вештипа читања но Физионочијама. Онај који бијеимпо, задржавао би се за времена и одустао би да изрази оно што не убеђује или што се може не допасти. Кад се какав човек који замара друге сматра за досадна, да је заузет да сам себи прибави вредност, може се бити убеђен да нема најпотребпијег духа, иод чим разумем • посматралачког духа. „Има један доброчин осећај који се може назвати инстинктом ирема ближњем. Ова нотиуно сензитивна подобност уноси нас у неку 1 Е88Ш.8, II, III.