Prosvetni glasnik, 01. 04. 1913., str. 52

376

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Кад их овако разумемо, јасно је, да се она не одупиру, већ се, напротив, обраћају на посматрање конкретних стварности, на пространо и слободно увођење живота у школи. Ово није све. Под речју живот, треба, очевидно, разумети, не само вежбање активности, просто речено, осећајности н воље, већ, такође, и вежбање интелигенције. Значи не живети као човек, кад би се занемарила мисао, и кад би ее ценнда само импулзивна радљивост. Јер, идеје и речи су, посматране, по својој правој природи, као симбоди несаврпхени, живи и гипки реалних ствари, у суштини, израз и средство живота интелигенције. У практици, средство, које ваља употребити да би правила и појмови играли ону улогу која им, по праву, припада, састоји се у томе да их непрекидно суочавамо са стварностима. Треба тако радити, да се васпоставе и одржавају у духу асоцијације идеја, које га непосредно воде означеној ствари, и обрнуто. Појам треба, увек, да сугерира интуицију, као што и интуиција треба да изазива појам. Отуда је једна од најпотребнијих пракса у настави, као нераздвојна погодба њезине вредности, оно што се зове вежбањем, или конкретна употреба правила, чим дух тачно стиче врло живо осећање, и као инстинктивно, о односу између апстракције и стварности. Што је, у главном, важније изнад свега, није у томе да се употреби овај поступак, ово средство, ово оруђе, већ да се то употреби на начин доиста активан и жив. Лако је свести на сколастичке и мехааичке рутине чак и оне методе, које се називају активним и директним; исто тако, с друге стране, најсувопарнија и најапстрактнија књига може бити оживотворена коментаром учитеља којега одушевљава љубав ирема деци и према науци. Може се и треба, потпуно осуђивати употреба метода чисто прагматичких, одржавати потребу да се учини да у школу продре што више живота и што више могућне активности. Но једно се питање појављује, чија је важност од врло великог значаја. 0 коме је животу, управо, овде реч? Овај израз: „Живот у Школи* има, у ствари, два значења. Под овим речима може се разумети да заузетост за стварни живот, за друштвени живот, који очекује дете по изласку из игаоле, треба да буде непрекидно у духу наставникову; да школа у детету посматра потоњег човека, и да га помаже да се Формира. И ово је тумачење, посигурно, сасвим оправдано. Подизати децу значи радити да од њих створимо људе, значи култивисати и развијати у њима подобности које ће им бити потребне да отаљавају свој човечански позив. Али, има још један други начин, не мање интересантан, да св; појми живот који треба да влада у школи.