Prosvetni glasnik

НАСТАВА И КУЛТУРА

463

држао нешто на страни, и није сарађивао на Савргменоме Парнасу, збирци нових стихова, — како је бидо пуно име прве пубдикације. Инак је Франс био и остао у својим песмама ирави парнасовац, парнасовац од расе. Две године доцније, 1868, онјеобјавио своју занимљиву студију о АлФреду де Вињиу, у којој се налази најлепше изражена Формуда парнасовске теорије уметности: „Савремено песништво, пише тамо Франс, ма колико да је гипко и истинито, постаје ипак претерано и жестоко: јер његова снага избија тек у напору, а не како су то Грци хтели — у ведрини, па чак и у спокојству. Ту мирну леаоту старих Јелина је аознао и волео Алфред де Вињи. ■ И само простачки духови, који виде страст једино кроз гримасе и грчења што их она код слаботиња изазива, ти духови које је песник презирао толико да ни рачуна о њима није водио, они само могу да сматрају његову мирноћу као неосетљивост". II Франсове, ПозлаЛеие иесме, Коринтске свадбе, Левконоја, и т. д. исневане су у духу ове теорије. Он је био такође иесник прохујалих времена и ишчезлих религија, и ту је своју парнасовску особину сачувао и носле као прозни писац. Стихови су му увек најсавесније и вешто састављени, те се у том погледу може сматрати као један од најбољих парнасоваца. Као сарадник се јавио тек у другоме Парнасу, 1871, песмама Шагдаленин удео и Игра мртвих. Нарочито његове ЛозлаКене иесмс изобилују мајсторски израђеним строФама, од којих не једна опомиње на А. де Ллиа. „У млакој шуми обасутој руменом светлошћу, „Велики, чворновати храст, отац расе, „Нагиње ка брежуљку своју наборану кору, „И, усамљени предак, греје се нрема сунцу". (Наауштен храст). Таква је и несма Јелени; таква Мајмунова смрт: „Дали снева како .је, међу својом шумском браћом, „Док вредо сунце силажаше са тихога неба, „Сит кактусовог сока и оиружеи по грању, „Спавао срећан међу свежим кокосима?

„Овај неми наследник блесаве једне расе, „Једним једипим сном је исиунио свој усхићени дух: „Он види лепа сунца својих младих година „И напаја очи њиховом јасном светлошћу". Па ипак се Франс у многоме разликовао од А. де Лила. Пре свега, он је у целој прошлости изабрао само један омиљени моменат, који је невао, то је био моменат, кад се губио и ишчезавао стари антички свет,