Prosvetni glasnik

I

462

иросветни гласнжк

није парнасовско код разних предстзвиика групе: свеје то Хередија имао асимиловано у себи. Уметност ради умстности му је била идеал и једини цил>. Он је дескриитиван, учен, „беспрекоран" песник, прави виртуоз V стиху, и то у најлепшем смислу тих речи. За оквир.својих песама био је изабрао фини и тежак облик сонета. Сваки сонет ,је код њега једна слика, или у слици представљен покрет или призор, одајући сталну тежњу песникову за описивањем. И, као последица тога. стил је Хередијин светао, обојен и живописан; он је, сем тога, још и збијен и прецизан. Ни један једини уступак стиха или слика ради; ни једна једина излишна реч! Хереди.ја је још умео да осети и пронађе значајне појединости, и не само значајне, него и јаке и патетичне, као на пример: „страшна кожа немејског чудовишта, која се лелуја на трупу Херкуловом"; „џиновски страшна сенка Херкулова под светлом и пуном месечином'; г Једнооки вођа на афричком слону" како се помаља „на руменом гробљу Сабинских брда, над којим светли као крв црвено сунце"; она госпођа која се „окренув се упола, у свој од свиле хаљини, смеши Црнчету које јој нридржава скут"; „два златна папка. који трепере" на Самурајевом шлему; ,нрелив од злата, седеФа и смарагда по угаситој, неиокретној и плавој води"; очи озарене златним тачкицама, кроз које страстан Император види ,читаво једно огромно мпре, којим бегаху галије". Стихови су Хередијини до краја коректни. Њихов је слик богат, пун н редак; он тиме само више доприноси сјају зрачних и звучних Хередијиних стихова. Хередија је знао нарочито да збије, да сажме идеју и слику у узан и отпоран облик, који им је тиме снагу удвајао. Он је прве своје обрасце нашао у Виктору Игу и ,1. де Л.илу. Његови се Трофеји могу сматрати као једна Легенда Векова у ситним медаљонима. Он је ту, у облик еонета, уносио драме и енопеје, па и читаве цивилизације. ,Било му је довољно три пута по четрнаест стихова, па да, под тријумФалним небом. оживи грандиозна авантура „Клеонатре како стоји у вечерњем сјају и страснога Императора, који види најзад у њеним зрачним очима „читаво једно огромно море којим бегаху галије!"'. Анатол Франс (рођ. 1844). Дошао је доцкан, но то му нингта није сметало да буде .један од најизврснијих парнасоваца. Године 1866, у току излажења првог Парнаса, почео је Франс да долази у „храм", на приземноме спрату пасажа Шоазел, где су држане седнице Сенакла. Но он се у први мах

1 С. Меп&ев, КарроЛ а М. 1е Мпш1ге Де 1' 1пз{гис(шп риМЦио.