Prosvetni glasnik

ЦРИКЛЗИ И ОЦЕНЕ

503

И ако су ириродњаци доказали да је ембрио дехета у зачетку сличан ембрију пса, иилета и гуштера; у доцнија времена потпуно је различан. И ако су деца првих дана подједнако и слепа и глува; њихов интелект се доцније разилази. Једни се развијају брже, други спорије. Пратити психолошко развиће детета, ствар је тешка и зато се тражи снрема. Међутим, знатно је олакшан иосао, ако се води дневник, као што је то чинио аутор, и као што је то унеколико чинио и г. Саасојевић. Оно што је забележио г. Спасојевић, по сећању, чини ми се да би се могло истаћи у многоме испред онога што је бележио Француски писац. Г. Спасојевић бележио је конкретна Факта, не дајући им никаква објашњења или значаја за будућност. Његов Бата тражи да му и тата и мама при говору кажу „сине мој" (стр. 173) и кад они то Бати не кажу, он то захтева: „Кажи, тата, сине мој!" Они из тога не изводе никакве закључке за будућност Батину. Бата чита новине. То нам г. Спасојевић врло лепо реФерише на 173 и 174 страни, без реФлексија. И то је исиравно. Француз чини у овом иогледу једну погрешку. Он из тога што његово дете лако памти приче изводи „да ће нарочито имати диспозиције за књижевност". Или „да се његов карактер већ учвршћује у својој сложности" (стр. 111). Г. Спасојевић је врло добро учинио што је бележио у свога Бате неке нарочите особине и што их је подвлачио. Тако на пример иажња музици, која је забележена тако лепо на 176 и 176 стр. и љубав за коње. У осталом спе оно што је бележио г. Спасојевић моаге да користи нама родитељима. Ја велим може да користи, ако будемо вредни да то прочитамо, и ако. млађи, буду паметни, да на то обрате пажњу. Ту се могу наћи многе директиве за васпитање деце. Има и у аутора врло лепих упута. Нарочито истичем како је он свога сина навикао да се не плаши, п како је ломио његов инат. А зна се да су у наше деце инат и непослупшост две особине, које се на овом српском земљишту, уопште, врло добро развијају. „Инат је рђав занат", али у наше деце „ииат" и непослушност толико су развијени, да их ваља са сваке стране ломити. Аутор је то видео и сам се мучио како ће то да савлада у свога сина. На стр. 80 прича он о томе. Почео је лепо. Била је „претња да неће ићи на приморје". Али њихов малишан био је лукавији и од тате и од маме. Хтео је да плаче, а тата, као сваки тата, по мало и шмокљан, па мама, као свака мама, по мало и слаботиња, попустили су врло брзо, брже него што је требало и „измирили" се са сином. А да би се „родитељски престиж" спасао, казнили смо га, вели аутор, „да нас моли за опроштај и да нам обећа да неће у будуће бити тако немарљив и нехатан. Обоје смо га загрлили, вичући му „ мило наше дете"-. Е, зар нисмо ми родитељи вазда и по мало слаботиње? Ту нашу нежност, коју ја сматрам као неку врсту шмокљанства умеју, иа само њима својствени начин, да експлоатишу наша деца. И ја бих рекао да је ту највећа наша — родитељска — погрешка, а највећа сила деце наше. Изузетака има, али су врло ретки. Ја знам само једнога оца, који своја два сина никад пољубио није. Отац је умрво, али деца су жива, велики људи. Ја сам о томе говорио с њиме, и чудио сам се његовоме срцу. — Како можете да дете не милујете и дага не пољубите? иитах гаједном. — Тако. Ја сам се решио на то, и сад ми више није тешко. Еад спава.ју, по некад се нагнем над дететом, пазим, да ли тврдо спава, па, кад се увермм да је заспало тврдим сном, пољубим га. Тада изгледам себи као лопов, којп краде. Али ја крадем оно што ми је драго, што је моје, ако би смео тако рећп... и оцу се напунише очи сузама.