Prosvetni glasnik

512

11Р0СВЕТНИ ГЛАСНИК

се са свим изгубиле. Па ииак се и иа тим подераним листовима књиге некадашњега народнога живота налази још по нека реч која се може прочитати и која нас одводи у свет, који је некада био чаробнији, бајнији. Данас се сматра да је апсолутно немогућно издвојити митологи.ју једног словенског народа из заједничке митологије укупног старог живота свих Словена, те се обично и обрађује Словенска Митологија као један предмет. Има питања код којих се не долази до позитивнога резултата кад се на њих тражи одговора само према грађи коју даје живот једпог или другог оделитог народа словенског. Стога се и иисац ове књиге свуда морао ослањати на податке из живота свих народа словепских, и ако се старао да не губи из вида главну задаћу свога рада: истраживање Фактова за митологију српскога народа. То се види у првом, па тако исто и у другом одељку ове књиге. Узевши да говори о празновању годишњих времена у нашега народа, писац истиче како „метеоролошки нојави још и у данашњици поред свеколике наше силне ктлтуре и погодног рационализма битан моменат представљају у нашем раду и говору. Јутром се почињемо с њима занпмати, целога се дана њима прилагођујемо, а вечером нагађамо каки ће они бити сутарњег дана. Ово очито важи за њихову пресудпу важност но сав наш живот. Опи чак важну улогу играју у конверзацији, кад со неће или не може са истином на среду, и онда су они у личном општењу једино средство, које или уводи у интимнији додир, или пак благо и неприметно пасучу на спруд духовите досаде т. ј. доводе до прекида сваког личног додира. Овака њихова комична улога у конверзацији пак показује, да оии и овде „ведре и облаче"". У овом одељку писац иосле увода говори о Божићу, за тим о Цветима, Васкрсењу и 'Бурђеву дану, па се опда приказују Спасов Дан, Тројице и Ивањ-дап, и најзад је реч о Додоли, па о јесени и зими. Највише је старинских црта и усиомена остало у животу и у обичајима који су у вези са светковањом Божића, јер се с овим највећим празником хришћапске цркве локлопио иајвећи празник прастарог верован.а а то јо Коледо, светковина рађања младога, повога, супца, Ппсац је, нрема прибраном градиву, занимљиво откривао жпвотне тајне н старинско порекло поједииих празничних обичаја у нашем народу. Инак нека нам се не замери, што бисмо о кресу желсли много впше детаљ а, јер су истраживања поједиппх научника а нарочито д-ра Крека снремили у том ногледу за овакав рад врло обилато и довољно осветљеио градиво. При свем том ни ова нп раније изнесене наномене и замерке ни у колико не нобијају вредноет књиге овакве какву нам је дао писац. Али, кад јо реч о томе, морамо казати да имамо н другу јодну, много важнију, напомену. Она је, укратко, у овоме. Упоредна наука о језику унанредила је и изучавање усмене народне књижевности тиме што је и при њеном изучавању послужила методом поређења. Први иснитпвачи почеше садржину такве усмене књижевностп тумачпти митолошкпм путем, сматрајућп да су у садржини те књнжевности основна и главна страна мити. Та митофилска. школа, с изданцима метеорне и соларне теорије, пије иоследња реч у науци. Нанротив, њу је т знатној мери потиспула школа историјске аозајмице, узимајући да се сличност у традицијама различптих народа има тумачити ионајпре позајпмањем мотива. Трећа, пак, школа антроаолошка или етнолошка прима да су слпчне идеје могле понићи код