Prosvetni glasnik

НАСТАВА И КУЛТУРА

657

ћања и воровања о којима ми са нашом културом ни сдутити не можемо. Ово показује и содијална иалеонтологија, ко.ја је тако рећи јучерашња. Зато нам се ваља иомирити са мишљу да је човечансгво састављено од тииова воома нееаличних, у којима данашња наука још није уепела да пронађе оиште карактерпе црте. Али кад једном буде познат и онај за сада неиспитан а позамашан део примитивних цивилизација, и кад народи познијих култура, све до последње савремене, буду ваљано нроучени, онда ће социологија, вероватно моћи да рачуна и на тај успех. Само што ће и тада бити подједнако апсурдно стварати један једннн морал за читаво човечанство. без обзира на локалне потребе н нарави. Други постулат је тачан колико и први. Морална свест мења сс, и често бива да сс промене не врше истовремено у свима њеним компонентама. Осећања као консервативан елеменат имају најспорији темпо развитка Отуд чести сукоби дужности и познате моралне кризе. Јављају се нове обавезе, а старпх нестаје и.ш се битно мењају. Хармонија је дакле привидна, опречни сасгојци вечито су у борби. Према томе, сасвим је тачан исказ Деви-Брила, да елемснти моралне свестн, по сукцесивним приносима разних доба и култура, личе на распоред геолошких слојева у пределу често изложеном нотресима. Закључак је да теоријски морал. ако се онако схвати, нс може да стане у ред осталих наука. Противречан у дефиницији, недовољно научан по методи, а заснован на погрешним постулатима, није чудо што се од иамтивека вртио у кругу истих питања, и давао решења од којих тешко да ће се и једно одржати. Сем тога, његови одпоси са практичним моралом нису довољно јасни. Видоли смо да теоријски морали у главном решавају проблеме о томе шта треба да буде. У чому је морални идеал човеков: остварсњс највишег добра или строго иоштовање дужностн ? лична срећа или корист друштва? духовно усавршавање или јака чулна задовољства? Мисли се да је све добивено ако се на то одговори, и да је пропаст неизбежна ако ова питања остану нерешена. Да ли су филозофи заиста у праву кад мисле да од њихових решења зависи моралност у друштву, да су баш они ти који стварају идеалне нарави човекове? Ту се сад јавља оно крупно питање о међусобннм односима теорије и праксе у моралу. Етнчке норме имале би да изразе принципе владања; привођење тога у дело назвало би се практичним моралом. Дакле, веле филозофи, однос је сасвим нормалан: овде као свуда, праксаје подређена теорији, долази иосле ње и управља се по њеним законима. У моралној норми изражен је разлог, морални акт је логична последица њсгова. Но ко овако резонује, тај заборавља да реч иракса може имати више рначења: прво, оно што је интегралан део друштва, а то је