Prosvetni glasnik

НАСТАВА И КУЛТУРА

789

родитељима да нас моле да се покажемо благи, кад нам се учини неизбежно да мало строже казнимо њихову деду. Та склоност неких породица да критикују шкоду и да сваљују на њу одговорност која добрим дедом пада и на њих, у исти је мах опасна и неправедна. Она је опасна, јер ризикује да ослаби осећања поштовања и послушности ученикове спрам нас, да поколеба њихово поуздање у нас, да доведе у опасност нрема томе морализаторски посао школин; она је неправедна, јер нема сумње да породида, за вршење тога посла, има над дететом утицај и располаже средствима којих ми немамо у истом степену. Крвне везе, породичне традиције, бриге о материјалном животу, болови и радости заједничког живота, одбрана заједничких интереса и спремање будућности,~оеигуравају доиста очинскоме ауторитету основу и снагу коју ми не можемо наћи у истом степену ни у нашим сведоџбама, ни у званичној инвеститури коју смо добили, нити чак у нашој интелектуалној култури и навици да обучавамо. Што се тиче вашег оружја, оно је у исти мах многобројније и успешније по наше. Кад употребимо прекор, затвор и задатак за казну, ми смо без мало исцрпели цео арсенал који нам школска власт допушта да се користимо. Зар та оружја не изгледају као дрвене сабље, кад их човек упореди са онима која вама стоје на расположењу, као на пример одлучење од неког пута или лишавање кога задовољства које је дете живо желело? Ви не можете дакле с правом да свалите на школу сву одговорност за морални утицај, ваша је дужност да ту одговорност поделите с њом. Ви имате ауторитет и имате оружје; довољно је да имате воље да радите. Средства вам неће недостајати. Али, пре него што вам кажемо нека од њих, допустите нам да вам свратимо пажњу на једну другу опасност. Ми смо мало час осудили равнодушне родитеље, сад треба да подвргнемо испиту слепе родитеље. Они имају у своју децу једно грдно поуздање које не пада ни пред чим. Кад би човек њих слушао, то су бића одарена свима особинама, пуна савршенства и без и једне мане. Заведени једним упорним оптимизмом, они сматрају често као нешто лепо извесне несумњиве маниФестације ране покварености; ствари достојне прекора у њиховим су очима само несташлуци а озбиљне погрешке ситне грешчице. Отуда, када им човек изнесе Факта за покуду која не могу да опорекну, они се труде да их умање и да им ублаже значај: „Деца су тако млада, кажу они; она још не разумеју добро шта раде, а после, тако су елатка: да ли би човек могао имати смелости да их ирекорева". Такво понашање може да смета нашој моралној акцији и да паралише њено дејство. Какав може бити, доиста, утидај наших лекција нросветни гласник, II књ., 8 св., 1913. 54