Prosvetni glasnik
НАСТАВА И КУЛТУРА
891
деце прошлих поколења. Живот се обнавља. Садашњост се прошлошћу не може излечити. Прошла времена могу нам бити путовође, али и нашој садашњости морамо признати вољу за стварањем и ми је мораио у деци нашој не само трпети него и неговати. Али најпре да се изјаснимо шта је игра уз песму а шта је друштвена игра. Сетимо се код игре с песмом оних веселих дечјих игара, где су нас веселе песмице намамљивале да се на ливади хватамо у коло са веселим јатом другарица. Игру и песмицу која нас је веселила као: „Коло — коло — наоколо" е4с. можемо с правом назвати општим благом (немачког) дечјег света; читавим низом столећа увесељавала су се њима дечја покољења, једна за другим и оне су се неким прасилом предавале сваком новом покољењу. Њихово доба живота замиче чак у детињство нашег народа. Тада су игра и игре имале врло важну улогу како при одавању поште боговима, тако и при веселим светковинама, па и у борби против непријатеља. Боговима се игром одавала гахвалност и дпвљење; њоме се радост изражавала при великим светковинама и према непријатељу је била знак срчаности и одлучности. Кад су ове игре изгубиле значај као део народног живота, предавале су се већином као игра дечја и тако су вековима жнвеле. Нису их гајили већ само трпели као понеко дивље цвеће, које је у ствари коров, али се ипак пушта да расте, јер није вредно да се њега ради сагибамо. А оне су живеле па и данас живе, биле су нам радост па радују и децу нашу. Додуше, погдешто се у забавиштима вежба по каква дечја игра, али само да се деца занимају и често се тој игри одузима много од њене првобитности педантеријом и васпитањем за ред е!с. Затим долази школа, место игара долазе кола у гимнастици, ко.ја треба да буду мали прелаз између дечјих игара и (предступањ) друштвеног играња. Полутанство које ниги има са овим ни са оним правог додира. Коло се гајило као дело телесног васпитања, о коме се стара гимнастика, али негујући га ипак се занемарило тело, па се више вежбало памћење и смисао за рад. Васпитањем хтела се постићи љупкост и грација — али су их баш тиме убијали: јер откуд могу изнуђени, извештачени, с муком научени покрети школских кола бити и љупки? Зато нас и не чуди што су најбољи гимнастичари као 0. Јегер и Глинк, захтевали да се коло избаци из гимнастичке наставе. Насупрот томе у последње време захтевају поборници уметничког васпитања баш да играње буде средиште гимнастике. То су крајње супротности. И мени со чини да су оне: прошлост и будућност. И између њих стоји садашњост твориља, која тежи да се отргне од прошлости и пипањем греде ка будућности. Да најпре зауставимо иоглед на друштвено.ј игри. То је игра која доминира у нашем друштвеном културном животу. Те игре ваља