Prosvetni glasnik

11.88

1тр0спкттш глагник

- ради идеја и идеала, ради части, поноса и достојанства. У//иегс шт. песев.че ез1, па/огдаге песеззе! И овде то ие значи ништа друго него оно, што смо раније казали: од два зда изабрати мање, претрпети један мањи (обично телесни) бод да би се спречио далеко лећи (нарочпто душевни) бол; жртвовати једно мањс, тренутно зздовољство ради далеко већег, трајнијег, узвишенијег задовољства у будућности. Најзад, колико је таквих људи и има ли их у опште, који су слободни тј. способаи да увек жртвују своја чулна, себична уживања випшм, нлеменитијим задовољствима ? Ни најндеменитији човек нема увек довољно сдободе или способноети да то учини. То је, као што смо раније впдели, у опште могућно само онда, кад реиродуковане представе (илн оно тпто се духовним очима види) изазову иста или јопт сиднија осећања, него оно што је пред телесним очима, Али то није често случај и за то су тако мјкоге радње човекове. ко.је изгледају у ужем смисду вољне, у ствари врло мало различне од слених нагонских радњи. Ако се пак човек у нагону, у слепом аФекту, излаже опасности, у којој дудо и бескорисно може и главу изгубити, онда ту за дело не можемо говорити о морадној храбрости (из увиђавности), о слободи воље. Да воља није слободна, да су све наше вољне радње детерминисаие, види се и из статистичких података који потврђују зависност извесних радњи човекових (нпр. ступач-.а у брак,. убистава, самоубистава итд.) од извесних одређених спољашљих усдова. Утицај тих спољашних Фактора, тзв. средине (тПтеи) је одиста врдо велики. То и појединан осећа. Човек слаба карактера чини за то одговорним за своје радње често и оне који су га на њих навели. Међутим, инак за то не треба, као што смо већ ранијс казали, мотивацију и детерминацију воље схватити Фаталистички, као слепу нужност, као неизбежност, као насиље. Јер људи, дичности, нису бесвесни механизми, нису слепи аутомати. Ми истина познајемо и такве случајеве у којима човек мора да ради, како ради, усдед извесних ненормалних представа (тзв. фиксидеја) и осећања. Али баш ти патолошки случајеви доказују, да је нормалан човек у извесном смисду ипак слободан. Најзад свест о слободи одиста постоји и ако она не значи слободу воље. Свест о слободи казује — како је с Хобесом и Шопенхсцер учио — да се могдо и друкчије урадити, а не да се могло и друкчије хтети. Јер, како Саиноза вели, ми смо свесни само различних могућних радњи, али не и свих узрока који одлучују те радње. Што човек види (репродукује) у мислима различне могућности, то .је способност интелигенције а не воље. Избор међу тим разлнчним могућностима зависи, као шго смо видели, од њихове јачине у тренутку њихове узајамне борбо о превласт у свести. Ади и тако, у свому правом значењу схваћена, свест о слободи игра врло важну улогу у свима нашим вишим вољним радњама. Кад