Prosvetni glasnik

1190

[11'ОСВЕТНИ ГЛАСНИК

сама активна пажња, како је с правом речено, најчистији облик воље. Актжшу пажњу можемо схватити као једну сдожену, изборну вољну радњу. где победу односи онај мотив, који .је за нас од највећег интереса, тј. везан с најјачим осећањима. Сама по себи, представа, за коју је везано најјаче осећање, не мора ни у ком погдеду (нпр. квадитативном, интензивном итд.) бити најзначајнија: она је то само за субјект у датом моменту његове свести. Али баш за то, због осећања, која у човеку изазива, она може победити све друге представо у његовој свести. При намерном (тј. вољном) сећању, нпр., осећања ( в интерес") везана за извесну представу, руководе наше сећање (асоцијаднје) и траже ту представу, која-им одговара, одбацујући све друге представе (тј. мотиве), које се, по законима асоцијације, саме намећу. Та иредстава - тзв. нредстава циља (нпр. неког одговора, неке речи или неких речп итд.) ко.ја је посредно, задатком, одређена, — игра, као најјачи мотив, због најјачих осећања која изазива, у унутрагањим вољним радњама исту улогу, коју у сиољашњим радњама игра представа телесног покрета. То што важи за намерео сећање, важи и за све остале унутрашње вољне радње, као нпр. решавање задатака, загонетака итд. Тражена представа (као представа циља или управо као део те представе) се налази негде међу представама које нам се саме, механички, намећу; она је у вези (асоцијацији) с њима и мора се помоћу њих јавити — као и телесни покрет у спољашњим вољним радњама — чисто механички. Дакле, као што се види, и унутрашњим вољним радњама морају претходити сличне невољне унутрашње радње; и унутрашње вољне радње се развијају из одговарајућих невољних радњи, т.ј. механичких асоцијација. Наша воља одн. пажња има и ту само да бира између различких мотива. А колика је и шта је у ствари та способност бирања и шта одлучује вољну радњу, видели смо код спољагањих вољних радњи; то исто важи и овде. И овде се осећање активности и слободе јавља нарочито онда, кад су различни мотиви приближно исте вредности и одлука се не јавља одмах, те нама изгледа као да је ми, бирајући између различних мотива, сами задржавамо и доносимо кад и како хоћемо. Најзад као што је свакоме из сопственог искуства познато, нагае унутрашње радње, упућене једном циљу, бивају веома често прекинуте са свим новим мотивима, који са тим циљем немају никакве везе, нпр. изненадним спољашњим дражима или мислима и представама, које се саме јављају, изазивајући нашу пажњу („интерес") и улазећи тако у центар свести. Тако човек може и нехотице (невољно) упутити своје унутрашње радње (тј. мисли) на са свим другу страну и потпуно заборавити нрвобитни циљ. Јер и за унутрашње вољне радње важи што