Prosvetni glasnik

1192

тако важну улогу навикавање, т. ј. олакшавање радње понављањеи, вежбањем. Понављањем .једне исте радње појачава се један, одговарајући мотив. док услед тога (одн. услед ограничености иди тзв. ускости свести) остади, супротни мотиви ослабе и постепено са свим ишчезну. На тај начин дејствује навика (да се према једном одређеном мотнву на извесан одређен начин поступи) нагонски и побеђује врдо лако супротне мотиве, ако се они баш и опет појаве. Колико пута човек, најзад, осећајући то и сам, каже место )а хоКу — ја морам, или: ја хоИу (управо хтео бих), али не могу. Све страсне навике постају нагонским радњама на тај начин. Нагонске радње постају, најзад, аутоматским, механичким, несвесним, кад — услед честог ионављања радње одн. нокрета, тако рећи услед увежбаности и готовости мпшића — и једини преостали мотив постане са свим слаб. У таквим случајевима изазива радњу спољашња драж, чим се само појави, ма и са свим нејасно и — што је најважније — ма и не изазивала никаква осећања (одн. „вољу"). А снољашња драж, као једини мотив, јавља се обично само у почетку, као импулс (нодстрек) ирвог нокрета, док се на то нрво, иочетно кретањс, услед увежбаности мишића, сва остала кретања надовезују чисто физиолошки, механички, аутоматски. То је случај нри аутоматском идењу, говорењу, нисању, свирању итд. 11. — Вољне, и то, прс свега, спољашње радње су испитпване експериментално тзв. реакционим ексиериментима. Ту се на једну снољашњу (нпр. светлосну, звучну, електричну и др.) драж има да одговори (реагује) извесним одређеним телесним покретом (нпр. нокретом једне руке). Ако се на спољашњи утисак има да одговори што је могућно брже, чим се он само појави, онда се таква реакција назива мускуларном или скраћеном, непотпуном. Ако пак реакција има да наступи тек онда, кад је спољашња драж јасна (тј. с пажњом схваћена), онда је то сензоричка или потпуна реакпдја. Нарочито је ова друга, потпуна, реакција веома важна не само за испитивање сложених појава воље, већ и за одређивање трајања одн. брзине појединих различних душевних нроцеса. Јер се ова реакција може веома компликовати на тај начин, што се нокрет (реакција) на спољашњи утисак не изводи одмах, чимје дати утисак јасно схваћен, већ тек пошто су испуњени још какви услови. Тако се може поставити захтев, да се реакција изведе тек онда, пошто се, поводом јасно схваћеног утиска, нечега сети (тј. после једне асоцијације). У том случају је дакле мотив реакције тек та успомена, коју је дати утисак изазвао. Још сложенијом ностаје потпуна реакција, кад се за поједине од различних спољашњих утисака (нпр. црвено, зелено итд.)