Prosvetni glasnik

НАСТАВА И КУЛТУРА

1195

тачна. Асоцијационе теорије своде вољу на представе, на њихов механизам (асоцијације). Представа кретања одн. циља није само један састојак, један Фактор, један мотив вољне радње, него, како нпр. Циен учи, сама воља. По логичкој теорији, најзад, воља није ништа друго до способност нашег разума да бира нзмеђу различних мотива (одн. између различних радњп) и да се одлучи за један од њих. Воља се према томе своди потпуно на разум, на мишљење, на расуђивање иди управо закључивање (сколастички зуИодгзтиз ргасИсиз): хтети значи аФирмирати оно што треба. да буде, што је циљ воље (а што је обично супротно „нерационалним" телесним нагонима или нагонским чулним прохтевима); не хтети (поМе, г по1ип^аз") је негација. Једини мотиви воље су представе или унраво судови који се о њима одн. о њиховој вредности имају. Ове различне теорије воље јављају се код појединих психолога често и на разноврсне начине комбиноване. То је, с обзиром на велику сложеност нојава воље, врло иојмљиво, и у исто време знак, да у свакој од ових теорија има по нешто тачно. Зло и јесте баш у томе, што многе интелектуалистичке теорије, нарочито сензуалистичке и логичке, често и сувише једнострано наглашују само интелектуалне Факторе воље, док потпуно заборављају најбитније елементе воље, — осећања. Осећања, као што смо видели, изазивају сама собом телесне реакције (покрете), нарочито ако су врло интензивна (аФекти). Мсђу тим, као што емоционалне теорије не заборављају и не могу заборавити улогу предетава, тако ни понеко интелектуалистичке теорије, нарочито асоцијационе (нпр. Циенова), не споре сваки значај осећањима, без којих представе, саме за се, не могу бити мотиви или покретачи воље одн. вољних радњи у ужем смислу. Најзад, као што се могло видети, и емоционална теорија, према којој је овде воља схваћсна и изложена, имала је у виду и интелектуалистичке теоријс одн. оно што је у њима тачно. То су нпр. осећа.ји (који обичпо прате, као што смо видели, чак и унутрашње вољне радње), представе кретања одн. циља и судови о вредности, који иреко осећања која изазивају — играју свакојако врло велику улогу у сложенијим изборним или, могло б-и се (са обзиром на њихов нрактични значај) рећи, моралним радњама. У осталом, писац се трудио да овде о вољи изнесе што популарније и што краће оно, што се може сматрати као најтачније и најважније ирема данашњем стању Науке о вољи и, разуме се, ирема пишчевом схватању те Науке. Та Наука, општа Психологија воље, тражи оно што је опште, заједничко, просечно у свима нојавама воље, како се оне у стварности, у искуству, у душевном животу појединаца јављају. 0 индивидуалним разликама у волиционалном животу воде рачуна диФеренцијална и нндивидуална Психологија. 0 њима за то