Prosvetni glasnik

20

ИРОСВЕТНИ Г.1АСНИК

ДБр. 563., Мшшсхарство Просвете и Црквених Послова упутило Миннстарству Унутрашњих Послова. Вреди ли и данас то Височајше Решење од 26. Новембра 1849. године? Питање се поставља због чл. 151. Зак. о Шумама од 30. Марта 1891. год. којим су укинути ранији закони који су се тицали шумских тредаба,, а међу њима је и Височајше Решење од 26. Повембра 1849. год.. Ево како гласи сам текст чл. 151. Зак. о Шумама, у колико се он односи на исто Решење: „Кад овај закон ступи у живот престају важити: Највише решење о манастирским шумама од 26. Новембра 1849. год. ВБр. 19У9. СБр. 729 (од 1847 године)". Остављајући на страну нитање: да ли је то Решење у свима својим деловима укинуто, казаћемо да је сигурна ствар да је оно укинуто у толико у колико је њиме било признато право сељанима села Прњавора на службеиост иопаше, жиропађе и огрева у шуми манастпра Каленића. И, збиља, Закон од 30. Марта 1891. год. бави се уређењем шума у Србији, говори о томе каква права појединди имају у погледу државних, општинскпх и манастирских шума, бави се, дакле, и оним чпме се бави и Височајше Решење од 26. Новембра 1894. год., то јест бави се и односима појединаца према шумама манастирским, због чега је, као што рекосмо, несумњиво да је Височајше Решење, у реченом делу свом, то јест у оном делу где се говори о службеностима сељана села Нрњавора, укинуто цитираном одредбом Закона о Шумама. Ово значи да је, од тога Закона, престала службеност попаше, жиропађе и огрева сељана тога села, службеносг коју су они дотле имали у погледу манастирскога имања, јер Закон о Шт мама не прпзнаје, ни у једном члану свом, сељанима оних села која окружују манастирске шуме право на попашу, жпропађу п огрев. Чл. 81. а 89. Зак. о Шумама, који говоре о попаши и жиронађи, нормпрају то право само у погледу државних и општпнских шума, искључујући тако, имнлицитно. шуме манастирске. Што ее огрева тиче, такође Закон о Шумама говори само о државним и олштинским шумама, а не и о манастирскзм. Чл. 77., у одељку V. Зак. о Шумама, одељак који има за наслов : „Поступак са манастпрским и црквеним шумама", вели да манастирске (и црквене) шуме потпадју под чл. 32.. 33., 36., 52., 53., 56., 58., 60., 62., 63., 64., 71., 72., 73. и 75, али ни у једном од тих чланова не говори се о каквом праву бесплатног огрева из манастирских ума. У тим члановима у опште се не говори о сечи дрва, већ они садрже сасвим друге норме, норме које се тичу одржавања и гајења шума и које треба, према мало час наведеном чл. 77., применити и на шуме манастирске. Једино чл. 56. и 58. говоре о некнм користима које се нз шума могу извлачити: чл. 56. говорн о „љуштењу коре, брању лишћа.. цвећа и рода, са шумских дрвета и шибља, за бојење и штављење кожа, копање садница", али и то није бесплатно чак ни за државне шуме, па, дакле, још мање за нанастирске; чл. 58. говори о „лиснику и брсту за исхраеу домаће стоке", што се, такође, плаћа, осим ако би се тпцало „лица која плаћају испод 15 динара непосредне порезе", који став и ако би се применио на шуме манастирске, онет то не би ишло у нрилог тврђења да, по Закону о Шумама, сељани села која су око манастирских имања имају право на беснлатан огрев из тих шума. Из овога свега излази да Закон о Шумама не зна за бесплатпу понашу, жиропађу и огрев из манастирских шума: за све то мора се, онако исто као и из шума приватннх, платити, а разлика је између манастирских и приватнпх пгума у томе — чиме се оне, опет, изједначују са шумама др-