Prosvetni glasnik

СЛУЖБВНИ ДЕО

жавнпм п ојштинским — што се и из њих добијају дрва но цоновнику који проиисује Министар Народне Привреде (чл. 45. Зак. о Шумама), као год што се и попаша и жпропађа из свих ових шума плаћају по такси (в. чл. 81. и 82. Закона о Шулама). 1 Када на тај начин Закон о Шумама, која становницима села око манастирских шума не даје право лоиаше, жиропађе и огрева, укида Височајше Решење од 26. Новембра 1849. год., које је такво ираво давало сељанима села Прњавора у погледу шуме манастира Каленпћа, то се онда из тога има извести да после Закона о Шумама од 30. Марта 1891. год., сељанп тога села пемају ппкаву службеност на имању манастира Калеппћа. На ово правилно гледигате сталаје и Окружна Шумска Управа (у Параћпну) у своме акгу од 22. Октобра 1910. године Бр. 2482. и предложнла је, на основу тога, Господину Мппистру Просвете п Црквених Иослова, да он наредп да се забрани сваки улаз Прњаворцнма и Шљивичанима у шуму манастирскг, предлог којп је Госнодпн Министар, у своме, овде всћ наведеноме, акту од 23. Октобра 1910. год. ЦБр. 2647., усвојио и у том смислу писао како Београдском Духовном Суду тако и начелнику среза левачкога. Да ли би се могло рећи, у корист Прњавораца, то да за њих „Протоко .1 Притјажапија" од 9. Јуна 1847. год., усвојен и Височајшим Решењем од 26. Новембра 1849. год., представља стечено право, право кога они нису моглп бити, ни по чл. 36. тадашњега Устава (од год. 1888.) као ни по § 7. Грађ. Зак., липтени? Мп мислимо да су Прњаворцц, на основу реченога „Протокола Притјажанија" и Височајгаега Решења, имали стечено нраво службеноети нопаше, жиропађе и огрева у шуми манастира Каленића, без обзнра на то какав је нравнп основ био том њиховом приоављању службености, то .јест без обзира па то да ли су они то право етекли по пеком теретном или доброчпном правном послу закљученом са манастпром Каленићем. Истина је. даље, да и код нас, као п код осталих културних иарода, постоји начело да се стечена права не могу вређати, п то је начело код нас једно од уставипх начела: оно је Формулисано у чл. 36. данашњега Ус.ава, као што је било Формулисано и у Уставу од год. 1888. (исти члан 36.), којп се овако изражава: „Закон нема повратне силе на штету права стеченпх ранијим ззконима". Ово значи да, при нримени новога закопа, властп не смеју повредити ничије стечено право. Наравно овде се претноставља да сам закон изречно не вређа какво стечене право, и у том случају има се применити чл. 36. Устаза. Али ако је друкчпје, ако сам закон вређа неко стечено право, тада ће се нрименити тај закон у свој нотпуности својој: без обзира на то што он ништи стечена ирава, он се мора применитп на основу чл. 117. Устава који вели: „Закони н закопите наредбе, који су законим начином обнародовани. имају обавезну силу за све грађане и властп земаљске". Власт извршна има дакле, на првом месту, да примени закон, на и онда када је он Уставу противан: та власт не сме да се упушта у псиптивање материјалне уставпости закопа. Према томе, при свем том што налазимо да је Закон о Шумама од 30. Марта 1891. год., у колико он укида Впсочајше Регаење од 26. Но-

1 Таксу за жиропађу у државним шумама одређује Министарство Народне Прикреде (чл. 82. Зак. о Шумама). $мс1 односно таксе за иопашу у државаим шумамаУ Видетн о томе чл. 81.'3ак. о Шумбма. у погдеду таксе за ноиашу и жнропађу у оиштпнсвим шумама? Вилети о томе чл. 71. Зак. о Шумама.