Prosvetni glasnik

ПАСТАВА ТТ КУЛТУРА

201

чини један тон са својом великом тердом и квинтом с, е и д као Лигакорд иди, у тоП- у, с-ез-д. Сви се медодијски тонови данас заснивају на акордним тоновима. Отуда .је све вигие расла потреба, да се поједини ступњеви повишавају одн. снижавају. Сваки интервал може бити промењен, прогаирен или сужеп на тај начин. што ће се један или оба тона повисити одн. снизити („алтерирати", „хроматеки" променити). Т. зв. дијатонска скала (основна таква скала је С-Ђиг: с, б,, е, д, а,1п, с) има 7 ступњева, и то пет т. зв. целих тонова, између којих су могућни међутонови, и два иолутона. Полутонови су најмањи музички — али не и психолошки — интервали, најмање разлике или одстојања два тона, у којима нема више никаквих међутонова. Из дијатонске скале постаје хроматска скала или скала од самих полутонова. Таква скала има 12 сгупњева одн. (урачунавајући и октавни тон) 13 тонова. На клавиру представљају седам доњих, већих, белих дирака основну дијатонску скалу са два подутонска ступња (трећи и последњи интервал), а горњих пет мањих, црпих дирака представљају међутонове или, у односу према одговарајућим доњим диркама, полутонове. Тих мањих дирака нема, разуме се, у трећем и седмом интервалу, јер су то већ иолутонови. На виолини се полутонови свирају прсгом до прста (без икаквог размака) итд. 1То тврђењу неких истраживача (нпр. Римана) најстари.је мелодије (грчке, келтске, кинеске, јананске) су биде без подутонова, у нентатоници (т. ј. 5 целих тонова у скади). Међутоновима (с1з, (1ез, сНз итд.) којима се музичка скала донекде попуњава, нису, разуме се, ни бдизу исцрпљени сви нсихолошки могућни тонови. Међу тим, пошто би се ма који тон могао узети као подазни, основни (т. зв. тоника) и према њему, пренашањем поменутих односа (интервала) с оба кра ,Ја — на више иди на ниже, ка вишим или ка нижим тоновима од њега — утврђивати остади тонови, то би и у музици био могућан врдо велики број сгупњева. Само иошто би се на тај начин дошдо, опет, до све мањих и мањих интервада одн. до једва нриметно илп и неприметно раздичних тонова (чије су раздике у пракси неизводљиве), — јер се никако не може вратити потпуно на подазни тон, — то је тај број ограничен тиме, што је у нашем данашњем музичком систему за основицу узета једна скала (С-Биг) са апсолутно, физички иди бројно утврђеннм висинама појединих тонова. Њима на данашњим клавирима одговарају поједине дирке, од којих прва и последња представљају крајње границе: најнижи тон (Л субконтра-октаве) од 27 3 / 16 треперења у секунди и највиши (с 5 ) од 4176 треперења. Као крајњу музичку границу на више означавају неки (ШтумнФ) велику терцу тог на клавиру највишег тона, дакле е 5 , коме одговара 5895 треперења у сек. (т. ј. једна четвртина више). Људски гдас — узгред речено — не достиже ни једну од тих