Prosvetni glasnik

школско кретање

ших сраских лекара, који су баш овде на дело први и звани и одабрани. Ово ће тада неминовно проузроковати да у нашој Отаџбини Србији, овом, опетујем, данас иеоспорном кудтурном кристализационом средишту Балкана, сви п свако, од горе до доле, свеено и самопрегорпо, одлучно и истрајно, вољно п орно продуже себе посвећивати племенитој и спасоноспој служби самарићанској. То ће доћи тим пре, јер је у нас сваки делотворан латриота данас више него икада уверен, да је такав поступак у добро схваћеном интересу наше мајке Србије и нашег срнског народа, наиме за случај евентуалног новог крвавог обрачуна међу народима. Ми ту евентуалност не желимо, не тражнмо, ни као Срби, ни као људи, али се ње не нлашимо, нитп се истој уклањамо, ако нкад наши жпвотни интереси дођу у иитање. А траже обележено опште искорачивање у корист Самарпћанства и актуелни обичаји, на последице посведневна рата у миру, који нам намеће борба за опсганак у савременом културном раду, пошто и овде, као и у оном војном рату, само фпзичко , материјално, умно и морално напредан и снажан човек н народ може из тмине избити на светлост, може надбити сва зла и све противнике, те извојевати и обезбедити свој свестрани васкрс. Кад све ово, за чиме ми српски Самарићани речју и радом насто.јасмо постане видним делом, тада ћемо и ми у нашој Браљевиии Србији имати Савез Српских Самарић&на, разгранат у накрст наше Отаџбнне, а свестап својег нозива, п сиособап да истоме потпуно задовољи. Утицај и значај и корист тог савеза приказаће за свакога видно његова дела и његови успесп, и мн ћемо тпме у будућности о ратним заилетима и у мирпу времену свакој онасности много мирнпје и поуздаппје моћи насупрот стати, него до сада. Јер друштво, народ, ратпичка или културна војска, у чијпм ће редовима бдти досто извежбаних Самарићана, камо лакше ће подпети и савладати све могуће тешкоће, па и најтежа искушења усуда, што ће га народу, држави и културном човештву у оиште тек само корисна плода моратп донети. То ето желимо и на томе радимо ми српски Самарићани, а Бог ће дати и добрп људп помоћи, да тако и буде, што даље све боље. Овај мој извештај о Санарићанству у нашој Отаџбипи дао је повода дискусији, у којој је суделовало више чланова конгреских. Први је узео реч д-р Фигатнер из Загреба, који је, позпвајући се на своје искуство пз српско-бугарског рата, осуђивао српске лекаре и замерао употребу Самарићанака. Чинио је тако, ,јер да је затекао ране загађене па и кварне н црвљиве. Прпписивао је то лошем првом завоју и превијар-/ рана по Самарићанима. -Замерао је да су лекара били небрижљиви г па " мештању првог завоја. У опште ,је био противан, да женскиње в* 1 7Ј в Р а њенике п пррвија ране. Други говорници расправљали су о обиму, начину а средствима за поуку лајицима о Самарићанству, а даље и о делокругу и у позиву тих приватних помоћника, обзиром на то да се догаЈ^ Д а иеки од тих Самарићапа од тако добивене спреме хоће после у приватпом животу да чипе злоупотребе тиме, што неовлашћено залећу у послове самнх стручних лекара, 1пто се никако не може ни одобрити ни трпити.