Prosvetni glasnik

15

народу, или какви тешки стихови из Горског Вијенца; прегледајте затим теме из шестог разреда, где налазите Значај аеснишшва у кулшури, Народно просвећивање и ваше дужносши, Паралела између Веселиновића и Рашовића; — и иосле свега тога, шта да кажете када се у седмом и осмом разреду зада Синшакшичка анализа аросше реченице и Синшакшичка анализа сложене реченице, препричавање народних песама и Коб из Мажуранићева спева (ово уочи саме матуре). Карактеристично је и то што ми сувише често задајемо развијање туђих мисли, тако да се задатак из српског језика јавља у знаку тумачења пословица, изрека и стихова неколицине познатијих песника, који су стално, без измене, код нас на дневном реду. Питање је сада јесу ли ове писмене вежбе за препоруку, када ђаци иначе већ нагињу празној опширности и вербализму. Ја кажем да они томе нагињу, а не знам, збиља, ни да ли би могли дати нешто више и боље, јер им се обично задаје оно што је само по себи јасно: Ко другоме јаму коиа..., Ко се дима не надими..., Зрно ио зрно — иогача, и т. д., и т. д. Ако није то, о чему готово нема шша да се каже, онда су неке тешке и завијене мисли о којима наши ученици не могу и не знају ништа да кажу. Мало је примера прилагођених и схватању ђачком и стварном знању. У осталом, то важи не само за коментарисање него и за сваки предмет који захтева дубље етичко разматрање, или претпоставља више конкретних и сигурних обавештења о друштву. Отуда код нас нарочито падају у очи теме као што су ове три и њима сличне: О дужносши, ешичко-моралне рефлексије (V разред), Зло и добро у свешу (VI разред), Религија као исихичка и ешичка иошреба (VIII разред). Наставници српског језика имали су свакако добру намеру да бар писменим задацима дубље проникну у лични и друштвени живот, кад нам је већ сва остала настава тако апстрактна, сувопарна и непотпуна; но ако се само замисли наша скроз необавештена ђачка средина, онда је сигурно да су они крупни и сувише учено казани наслови морали утицати на часу као бомбе. Ђак се тада ослањао само на своју природну бистрину — ако је, то јест, има — што је таман било довољно за један развучен и празан задатак. Издвајам још као нарочиту категорију оне слободне саставе у којима се траже личне исповести и велика моћ уображења, — на пример: Моје тежње, Шша шражим од живоша, Земља за којом жудим, и т. д. Све то може да буде и корисно и занимљиво, ако се увек води рачуна о границама до којих наставник у својим захтевима сме да иде. Њему је несумњиво потребно да што боље упозна душу свакога свог ђака, али му ваља опрезно избегавати насртљивост и нетактичност; иначе ће више пута бити немило изненађен отпором и неискреношгћу. Исто тако мора имати на уму ограничену моћ стварачке маште; јер ако сви ученици могу писати о земљи за којом жуде, немогућно је, ипак, захтевати да сви замисле и опишу Оливерине сватове и положај Ћирила