Prosvetni glasnik

132

ПРбСВЕТНИГЛАСНИК

није: нека разред у коме је он најпосле предавао носи његово име, нека се ту намести његова слика с изводом његове службе, нека се изложи каква дирљива реликвија, и нека се ту осећа култ успомене у ономе што она има заистински приснога и породичнога. „Биће довољно, ја сам сигуран, да ова идеја, без ичега што би. наличило на какав службени пропис, буде наговештена старешинама разних редова наставе, па да је они још сада приведу у дело, ако већ сами нису узели за то иницијативу, у сагласности с окружним и општинским властима. Је ли ми потребно додати да ће се, у овој пошти указаној мртвима, обухватити и ученици и некадањи ученици, спомињући нарочито оне који су се истакли својим хероизмом? „Ја вас молим, Господине Ректоре, да ова наговештења доставите до знања свима вашим сарадницима, чија осећања одговарају, сигурно, вашима као и мојима. Ја не сумњам, с друге стране, да породице наших покојника неће помоћи ову побожну мисао и да, захваљујући њиховом садејству, свака од наших кућа неће моћи имати ускоро по неку од оних реликвија које ће, заузимајући место поред бронзане споменице, говорити на тако дирљив начин срцу наставника и ученика." Стогодишњица Ламартинова. — Марта месеца ове године прослављена је, у свима француским гимназијама, стогодишњица публикације „Првих поетских размишљања" Ламартинових. У циркулару којим је Министар Просвете наредио прославу великог француског песника и грађанина, каже се између осталога: „Почетак једне од најплоднијих и најславнијих периода наше књижевности и наше уметности, обнова јавне осетљивости, појава велике идеалистичке струје која ће проћи кроз цео век и хранити сталне напоре францускога народа ка моралном и друштвеном напретку, таква су главна факта која година 1820 представља за нас. Славити тај датум, показати младим људима његову важност, зада у нарочито згодан час у овоме тренутку. После година силног узпуђења кроз које је прошла Француска, и у тешкој кризи обнове коју бам ваља савладати, ми не треба да пропустимо ништа да се млада ноколења не окрену ка високим врховима живота душе и не нађу ту надахнућа за великодушност и жртву, потребнија сад него икад." Утисци са соколског слета у Прагу. — Француски професор X. Бежан, један од учасника на скорашњем соколском слету у Прагу, овако саопштава, у париском „Журналу учитеља и учитељица", своје утиске са те велике манифестације чешке физичке и националне снаге: Ми смо видели у Чехо-Словачкој, приликом дивног низа светковина VII Савезног Слета, читав један народ који се причешћује у култу физичког васпитања као у каквој националној религији. Ми смо видели, за време вихора величанствених свечаности које су се нродужавале без прекида недељама, огромне „стаде" чије су трибуне пуцале под тежином сто педесет или двеста хиљада гледалаца, док су се међутим, уз звуке музика, на „терену" развијале и кретале дубоке фаланге од десетина и десетина хиљада гимнастичара. Цео свет, овде, ради гимнастику. Секције сокола обухватају у својој густој мрежи сва доба и сва занимања оба пола, од дна до врха друштвених лествица. И „раденици" врве из свих делова света, јер је свака чешка колонија — она из Монреала, из Сан-Франциска као и из Мелбурна — хтела да буде представљена на „Олимпијадама" мајке отаџбине, којој је велики рат повратио њену