Prosvetni glasnik

178

Просветни Гласник!

И устајемо и радимо преко дана, и лежемо у постељу у вече, а у ушима иам одјекују имена појединих политичких листова. Мали продавци трче улицама, рекламирају своје листове и продају их. За грађанство је ово врло удобно, јер нам се доносе новине још док смо у постељи, те их можемо брзо разгледати и задовољити своју радозналост у срећним и у тешким временима за земљу и народ. Али једно време није тако мислила и полиција у Београду, која није била задовољна децом „новинарима", па је зато покушала извести реформу у начину продаван.а новина на број. Не сећамо се тачно у чему је све требала да буде та полицијска реформа, али знамо толико да је хтела ограничити претерано викање деце која су новине продавала, да се не би морали рано будитн Београђани, који су можда и тражили од полиције да се изведе ова реформа. Но полиција није прошла добро. Понеки листови су устали против ове реформе, и онда је све опет пошло по старом, како се то и данас види и чује целога дана по свима већим местима. Интересантно је да смо се с овим сви сродили, и сад се више нико не буни. Изгледа као да сви мисле да тако треба, да тако мора бити. Па ипак ми се с тим не можемо измирити, и ако и сами имамо олакшицу у сазнавању новости откад су и деца „новинари". А не можемо с тим да се измиримо с тога што је то по нашем мишљењу једно велико зло, које сви помажемо, а које ће нам се доцније светити. Ми стварамо од деце „новинара" младе инвалиде, који неће бити способни као зрели људи за озбиљан рад којим би привређивали и себи и свем нашем друштву. Ми дакле данашње мале, младе продавце и продавачице новина, које без разлога називају новинарима, сматрамо да су наши млади инвалиди и хтели бисмо да то не буду ни они ни њихови последници, то јест ни они који ће после њих трчати улицама, по кафанама, дерати се и продавати новине. Можда је непопуларно о томе говорити и писати, а за то је доказ и покушај београдске полиције, која се није прославила кад је хтела увести једну реформу у продавању новина. Мисли се да је то против интереса штампе. Али ми ово не верујемо. Значај штампе и лепе услуге које она чини народним и човечанским интересима, нико не може порећи, као ни патриотизам новинара , који ће бесумње вазда радо жртвовати своје личне рачуне кад су у питању опште ствари. То су и досад они доказивали свуда и целом свету, па ће тако, нема сумње, и од сад. И онда, ко би их смео сумњичити да ће се они, за љубав дечурлије која сад продаје њихове новине, наћи увређени! На против, ми верујемо да је само случајност што они сами нису ово питање досад покренули и расправили. Продавање новина на број лепа је ствар у принципу, јер се тиме врпш услуга и листовима, који се тако можда више растурају због рекламе продаваца. Тиме се помаже и грађанству да што пре буде оба-