Prosvetni glasnik

198

Просветни Гласник

лука остварује једну стару жељу пруског учитељства и чини, како пише АИ^етете Оеи1$сће ^ећгеггеНип^, један од најзначајнијих датума у историји пруске школе. Главне одредбе те одлуке ове су: 1) Сви учитељи и учитељице могу, после најмање две године службе и по свом тражењу, бити уписани на Университете и све остале з.аводе више наставе у Пруској као редовни ученици и, после шест семестара потпуних педагошких студија, полагати испит из филозофије и педагогије, према уредби о професорима средњих школа. За те кандидате, сведоџба о свршеној учитељској школи замењује матурантску сведоџбу. 2) После завршених студија, учитељи и учитељице могу сепријавитиза докторат и за државни испит средње наставе, под условом да, место матурске сведоџбе, поднесу сведоџбу о свршеној учитељској школи, и, уз то, диплому о допунским студијама. 3) Тај допунски испит полаже се пред провинцијским академским већем од кога зависи Университет на коме кандидат студира и обухвата следеће предмете: латински и грчки, за капдидате којима је главни предмет вера, немачки, модерни језици и историја; латински или модерни језик (енглески, француски), према избору кандидата, за оне који се спремају за наставнике математике и природних наука. 4) Учитељи и учитељице могу се уписати и на све друге факултете сем филозофскога: на факултет теологије, медецине, права, и т. д. За тај случај предвиђа се један специалан испит који даје учитељима диплому о завршеној средњој школи; велика је новина што се, за ту врсту матуре, води рачун о учитељевим студијама у учитељској школи и што се он испитује само из извесних предмета. Тако, да би се добила матурантска сведоџба класичних гимназија, треба полагати испит из латинског и грчког ; за сведоџбу полумодерних гимназија потребан је испит из два модерна језика која се нису учила у учитељској школи, и математике; за диплому реалке тражи се испит из модерног језтка, математике и природних наука. Пракшични дух у средњој школи. Да ли је истина да }е једна нова школа произишла из рата, школа чији ученици не живе више у „једном идеалном и лажном свету који почиње од Омира и не прелази XVIII век?" Такво је мишљење једног француског професора, г. Гомбо-а, објављено у листу ка Ргапсе. „Време, каже г. Гомбо, кад је један јаз раздвајао школу, од света феномена, не постоји више. Многи професори : филозофи, историчари, лингвисти, физичари, природњаци -- и чак неколико професора књижевности — открили су живот и саопштили својим ученицима резултат свога искуства. „Извесии, захваљујући каквој срећној инициативи, путовали су. Други су правили политички пут око света. И једни и други изашли су из монашке ћелије у којој су њихови претходници били затворени. „Мешајући се у живот других људи, они су ирестали да образују једну малу затворену групу. Њихови иогледи су се проширили; не одричући се књига. они су разумели да писане стране или рукописи не садржавају сву мудрост. Та склоност ка директном посматрању и оригиналној мисли, далеко од тога да шкоди њиховој настави, осветљава је п оживљује. „Они задржавају пажњу својих ученика којима говоре једним разумљивим језиком; они их не воде више у један свет створен нарочито за њих ; они их узимају у друштво у коме се крећу и на светлост догађаја који се развијају и институција које постоје; они чине да ученици боље разумеју ишчезла друштва,