Prosvetni glasnik

252

Просветни Гласник

али то је такође, и нарочито, резулшат аедагошког рада. Ако је настава раширена у овој земљи више но у ма којој другој, ако је похођење школе већ одавно ушло у нарави, ако су у разредима дисциплина и хигиена изврсне, та педагогија којом се Немачка толико поноси води рачуна о детету само да би му се наметнула, не остављајући му никакву спонтаност, „обележавајући га својом методом као што машина за ковање новца обележава новце својим жигом". Идеал немачког учитеља није да образује своје ученике за њих саме, већ за државу: зато се он не ограничава да култивише њихову интелигенцију; он жели да је се докопа. „Од свог уласка у школу, немачко дете дознаје да је његова земља прва у свету, његова влада најбоља влада, његова историја најславнија међу свима историјама." После тога не треба се чудити држању немачких социалиста. Оно се објашњава сасвим природно систематским извитоперивањем духа које је школа наметала целоме народу. И ако су протестовали противу ауторитативнога духа наставе, они су му били потчињени као и остали. И довољно је карактеристично да је једна од првих мера револуционарне владе, новембра 1918, била повлачење свих историјских уџбеника који су се употребљавали у основној настави, будући су они уливали мржњу спрам других народа и љубав за рат, Та настава има у осталом и један други недостатак: она обучава само дисциплини и не образује карактер. Највећа врлина је послушност. Али нека дође каква криза као рат, и онда се види мало по мало како опада дисциплина и поштовање уредаба. Снисходљивост спрам власти се губи, стега која се тако дуго подносила постаје тешка, и људи је се ослобођавају. У јесен 1918 видело се добро да је лепи р.ед којим је Немачка била тако горда био пре наредба које је се дуго придржавало но морална обавеза драговољно примљена. Нови задаци школе Из једног, богатогидејама чланка швајцарског педагога Пјера Бове-а, публикованог у женевском часопису „Посредник између васпитача" (X' 1п1егтесПа1ге с(е5 ес1иса1еиг5): Идеја која се издваја из многобројних реформи предложених од почетка овога века, јесте констатација да дете није једино рецепшивно, већ да је такође и нарочито акшивно, и да се његово васпитање састоји ре само у томе да се напуни његов дух корисним знањима, већ и да се да његовој активности правац и моћ које треба желети. Лекција се не састоји више у томе да се изнесе једна мисао тако да утисак који прими дечји дух буде што је могуће трајнији. Она има за циљ да подстакне активност, активности дечје, да.би се, вежбањем, оне усавршиле. Свака лекција треба да буде одговор на једно питање, и треба одмах да наведе дете да само себи постави проблем,