Prosvetni glasnik

254

Просветни Гласник

Прерана, пренагљена, интенсивна култура угушује интелигенцију, сасушује срце, поткопава тело. „Она ствара „чуда" од седам година и глупаке од двадесет година." Злостава је тако исто честа и бар толико исто опасна као и замор. Њена најобичнија форма састоји се у неумесној култури памћења, каткад такође и у навици да се дете пушта да резонује о свему, да говори о свему, без икаквога разбора. Код детета, памћење се развија далеко пре но резоновање. Отуда оно осећа праву милину да се служи том способнопгћу која му прибавља лаке успехе и не изискује трајну пажњу. Опасност је што се оно учи да се задовољава речима које понавља по реду и које не разуме. Туђи производи од којих оно ствара своје једино богатство не скривају сиротињу неплоднога земљишта које претрпавају. То је једна велика опасност коју треба избећи. Ако је намћење драгоцено аомоћно средство за интелигенцију, треба се чувати да се човек не ослони једино на њ. Три рђава иошуика у васпитању Из „Фрибуршког педагошког билтена" (Ви11е1т рес!а§;о §;1цие с!е Рпђоиг§): 1) Лажна обећања, обећања која родитељи чине детету, и која се никад не извршују. Колико сте пута чули какву мајку где каже детету: „Ајд', не плачи, па ћу ти купити једну лепу хаљину... Дај то твоме малом брату, ја ћу теби дати после нешто много лепше... Иди брзо изврши ту поруку; кад се вратиш ићи ћемо у шетњу..." И хиљаду других сличних обећања. Дете, не видећи никад да иза тих обећања долази штогод, губи веру, и сасвим природно каже себи да лаж, варање, дволичност, нису грешке, пошто се и његова мајка служи њима свакога часа у обећањима која не одржава. Додајте томе да ће овај, нимало отмен поступак, далеко од тога да наведе дете на послушност, бити убрзо извор живих одговарања на која човек неће имати ништа да одговори. 2) Понижења која се злоупотребљују с малим кривцима. Је ли дете учинило неку грешку? То се казује његовим малим друговима, његовој браћи и сестрама; свраћа се пажња на њ. Ако плаче, додаје се: „Гле'те како је леп... Слушајте какав леп глас има... Окрени се овамо, да те боље видимо..." И кад је дете лепо на видику, наставља се: „Де сад, плачи јаче, и т. д. ит. д." Па се после људи чуде што имају децу осветљиву и мрзовољасту! Чија је то грешка, ако не родитељска? Других пута, рећи ће се детету да је будала, глупак, блесавко; по-