Prosvetni glasnik

270

Просветни Гласник Ј

води и тиме би записивао што је желео забележити". 1 ) За Васу Поповића из истога времена видели смо да је писао по печуркама. 2 ) У ослобођеној Србији иод Карађорђем школе су се умножиле, и било их је у свима варошима; 3 ) нарочито их је умножено у Београду ради учења покрштене Туради. За ) У Београду је отворена и позната Велика Школа „какове Срби пре нигда нигде нису имали." 4 ) Но и поред тога није се ирестајало ни са начином учења какав је био под Турцима. Има примера да су за време првог устанка појединци доводили учитеље у своју кућу да им децу уче. Тако је око 1806 или 1807 год. Никола Луњевица био довео у кућу ради своје деце некаквог учитеља из Аустрије, па је он учио и Јеврема Обреновића. 5 ) Велику сметњу пжоловању, нарочито у местима ван Београда, причињавала је и сада оскудица у књигама и другим школским потребама. 25 јула 1811 пише из Брзе Паланке Стефан Живковић Телемак Вуку Карауићу у Кладово и благодари му што му је послао „једно тесте хартије и стакленце маСтила... Краљево далеко а Београд далеко, пак је свашта трудно добити".") У почетку владе Кнеза Милоша школе су биле врло ретке. Оно што је за време првог устанка било створено, пропало је 1813 године. 1815 г. помињу се само школе у Београду, Јагодини и Остружници.") Носле тога почсле су се множити и по варошима и по селима, али не у оноликој мери колико је било потребно и колико се могло. Кнез МиЛош и његова околина нису довољно разумевали значај школе и нису јој обраћали пажњу која јој је приличила. Узалуд је Димитрије Давидовић још 3 августа 1821 год. упутио један врло патриотски апел на „Совет Народни" у погледу школа и народног просвећивања, ставља-

') М. Т). Милпћевић, Поменик, 234.

*) У то врене нпје било ништа боље ни у другим српским крајевима јужно од Саве и Дунава. Герасим Зе.шћ учио је писатп на лпповој дашчици, па што би данас написао, то би морао сутра отрти, да би могао понова ппсати. (Г. Зелпћ, Житије I, 21, 22; II, 110); Јанићпје Памучина је „пз почетка писао по јасеновим корама и по каменим плочицама" (М. Ђ. Милићевић, Поменик, 495). У Лесковцу се све до пред ослобођења у школи учило писати по песку на песочу. Пееоч се називала прва школска клупа, која је била хоризонтална и са стране одерважена. По њој се носипао песак н летвицом заравњпвао, па се по њему кажипрстом писало (Г. Костић, Ча Митпна Школа. Веоград, 1898, стр. 29, 53, 62). И у Куманову се исто тако учило писати (Ј. X. Васнљевић, Јужна Стара Србнја I, стр. 493)-

3 ) Из тога времена очувала су се имена неколико учитеља: 1813 г. пребегао је у Ие, сарију и Никола Илић. учитељ, и постао „учитељ јуноспи" у Витојевцу (Љ. Стојановнћ II. бр. 3944); 1807 г. био је учитељ у Шапцу Јован Манојловић (Ш<1., бр. 3844); 1813 г. био је учитељ у Неготину Сима Милутиновић (Вукова Преписка I, 51); у Ваљеву је бпо Јован Русмир, родом из Сремских Карловаца (С. Милутиновић, Историја Србије, 242). З а) Вук С. Караџић, Историјски и етнограоски списи I, 118, 206.

4 ) Вук С. Караџић, С. Рјечник, Школа ; исти, Историјски и етнограФски снисн I, 118, 203, 269—272.; М. Петровић, Финансије и установе I, 77.

5 ) М, Ђ. Милићевпћ, Поменик, 460. е ) Вукова Преписка I, 49. ') М, Петровић 1, 760.