Prosvetni glasnik

340

прегао да и свога будућега држављанина извежба непосредним бављењем оним пословима који ће му као држављанину бити потребни. Ко има право? Ми, стари свет, или они, нови, — стара или нова школа ? Да видимо. Како је у науци утврђено, човек појединац пролази у свом развитку кроз исте фазе, кроз које је прошло човечанство. Шта више, човек пролази у развитку свом кроз све оне фазе кроз које је прошао органски свет уопште, почевши од најнижих бића па све до највиших. Да поновимо Хекелове термине: онтогенетски се развитак подудара посве с филогенетским. Не упуштајући се у давне давнине, наћи ћемо како се у човечјем раду увек извијала и извија теорија из праксе. Прво што је човек засновао, није била замисао, већ рад, по оној Гетеовој: „1сћ зсћгеЉ' §е1гоб1, 1ш Ап!ап§ шаг сће Та1". Дело, и то случајно дело, први је резултат деловања човечјега. Па ето и сама дечја самоуправа, као и толико и толико научних открића људских, била је случајна. А кад је човек првином нешто урадио, онда је истом почео мислити: „Гле, гле! Што то би? Како бих ја могао то и опет направити?" И тако се иза дела и из дела јавила мисао и теорија. Ако је истинит овај природни развитак прве теорије из праксе, и ако је истинита потреба да кроз тај развитак треба да прође и дете у сваком делу својега образовања, како је онда било оправдано и замислити да би се у држављанском образовању могао употребити обрнут и оном природном посве противан ред? У истину, нови свет је на бољем путу од старога, и његова старинска пракса је куд и камо пред нашом новотаринском теоријом. Да је одиста тако, о том се можемо уверити из поступка ма са којим наставним предметом. Познато је колико се у старијој школи, изучавајући језике, граматизирало. Увидевши неразборитост таква поступка, ми све већма напуштамо језичко изучавање с помоћу граматике и пристајемо уз директни начин настављања језика с помоћу језика. — Ми се добро сећамо како је у старијој школи владала реч над предметом. Кад смо разабрали како то не ваља, ми смо вербализам одбацили и на место речи дижемо све више ствари. И какогод у граматици, тако и у математици и у природним наукама ми се све већма уверавамо о потреби изучавања правила изведених из примера, а не пада нам више ни на памет да од ђака тражимо најпре да науче правила, а онда да их истом учимо како ће та правила примењивати. Узрок због којега тако радимо у свима различитим приликама, један је исти. Кад не дамо више ђаку готово правило, већ тражимо да га он сам изведе, и кад га гонимо да најпре мотри ствар неку, а онда