Prosvetni glasnik

?-,*Г

Оцене и Прикази 53

патским божанствима, о Нимроду и Семирамиди, о Лстијагу и Киру, о одласку Тарквинијевих синова у Делфе и о Тарквинијеву збацивању с престола, и т. д. Г. Костић је у овај превод Мајферове књиге унео и неке допуне од своје стране. Оне нису многобројне. Од дужих допуна долази: на Увод 2 стране, на индијску историју 2, на атинску и на римску трговину по 1, свега 6 страна. Осим тога, кратке допуне (каткад од 1 реда) које су по тексту растурене, износе свега (ја сам их бележио и сабрао) 13 страна, што са оних 6 чини укупно 19 страна. Како цела књига има 147 страна, то значи да у њој има: 128 страна од Мајфера, асвега 19 од г. Костића, а то је управо нешто више од једне осмине. А тако мали проценат самосталнога рада никако не даје права г. Костићу да себи приписује ауторство књиге. Ове допуне нису ни мало повећале вредност књиге. Има међу њима доста ствари од споредног значаја, које су могле изостати. Г. К. нам прича на пр.: о одговору који је пророчиште дало Крезу; о Милтијадовој експедицији на Пар; о суђењу трговачких спорова у Атини; о Бразидином ратовању у Тракији; о свађама између сицилијанских вароши; о ратовању у Беотији између Спарте и Тебе; о томе како је Александар Велики из Азије слао Аристотелу животиње, биљке и минерале (место тога важније је било укратко изнети универсалност Аристотелова рада); о томе како су римски робови окретали воденични точак; о јачини Помпејеве војске против гусара; о брзини Августових пошта, и т. д. Место тога било је потребније укратко изложити неколико крупних појава из античке историје (јер у оригиналу тога нема), као што су: преображај јеврејског монотеизма под утицајем пророка; уздизање индивидуализма као главне одлике грчког духа; одлике појединих епоха грчке уметности (јер само набрајање имена не значи много); проблем ропства код Грка и код Римљана (важније него поступање са робовима); продирање јелинизма у римско друштво и римску државу; и најзад, процес и узроци пропасти античког света. Док о овим питањима од првостепеног значаја нема ни спомена, дотле г. К. допуњава ову књигу безначајним појединостима, којима се ученичко знање неће много обогатити. Један добар део ових допуна садржи масу погрешака; неке од њих толико су несрећне да очигледно показују како је г. К. овај посао олако схватио и радио. Навешћу оне које нарочито падају у очи. Г. Костић тврди да класички период египатске образованости пада у доба Средње Државе. Међутим познаваоци египатске културе стављају тај период у доба Нове Државе, истичући како се под фараонима Нове Државе подижу тебанске грађевине са нечувеним сјајем, а за храм у Карнаку, чији су најлепши делови подигнути у ово доба, један познавалац вели да је то највеће архитектонско дало које је људска рука са-