Prosvetni glasnik

римских војника у то доба није износио 400.000, како се у књизи тврди, него 300.000, па је тек много доцније повећан; нити је рок службе у војсци био 12—16 година, како стоји у књизи, него: за преторијанце 16, за легионаре 20, за помоћна одељења 25 година. Тврђење да је у Азији парћански краљ био побеђен и приморан да врати римске заставе које је раније отео, греба исправиги тако да је Август, користећи се раздорима у парћанској династији, успео дипломатским путем да му парћански краљ врати заплењене заставе. Нетачно је исто тако тврђење да су Августове војводе на земљишту између Рајне и Везера основале две нове провинције, Горњу и Доњу Германију. Јер тим се именом називао предео на левој обали Рајне (са узаним појасом на десној обали) на коме су били насељени делови неких германских племена и који је био саставни део Галије, па је од ње одвојен у доба Тиберијево и формиран у две војне области под именом Горње и Доње Германије. Такође је нетачно да је Тројан тек после освојења Дакије саградио пут дуж Дунава. Јер је тај пут правио као припрему за дачки рат, и тек кад га је довршио, почео је рат са Дачанима. Најзад, на крају књиге, г. К. тврди да је римски новац био мало раширен, а затим, поред осталих имена римског новца, наводи и ова два: деније или полуденије. Погрешно је и једно и друго. Јер се римски новац већ после пунских ратова раширио по свима земљама око Средоземног Мора, и прокрчио себи пута и у земље где је владала грчка драхма, а радо се примао и изван римских граница; римски новци налазе се свуда од обала Балтичког Мора па до обала Бенгалског Залива. А тачно име споменутог римског новца није било деније (тако га зову Французи), већ: денаријус, а половина денаријуса звала се квинаријус. Ето, толико нетачности има на овом уском простору од свега 15 страна, које чине самостални рад г. Костића (увод и индијску историју нисам узимао у претрес). Занимљиво је како би изгледала цела књига да ју је он одиста целу израдио. Метода г. Костића је плагијаторска, превод му је лош, а његов самостални рад пун погрешака. У употреби имена г. К. показао је недоследност. Пре свега, он је број имена прилично увећао (и ако је као добру страну Мајферове књиге истакао то што у њој нема много имена и година), и то додајући имена од мањега значаја (као што је додао и многе безначајне године), као што су: Гелон, Изеј, Елатеја, Сегеста, Гоната, Ман-Вулзо, Салинатор, Бибул (г. К. пише: Бубул), Ханок, Естремниди итд. Затим меша античко читање имена са модерним, те се стога читају старинска имена: Веруела, Писторија, Пад, поред модерних: Тичино, Бриндизи, Бретања (мисли се на Британију), као и: Виргилије, Овидије, Проперције, поред: Полаб, Перс, Марсел; затим: Ксеркс? поред: Артаксеркс, Неарк-, поред: Плутарх, Фед/?, поред: Одоа кар, Ратисбон м. Регензбург. У тумачењу грчких речи и у навођењу лагинских израза починио