Prosvetni glasnik

70

Просветни Гласник

је и могао урадити такав човек, који је био слободан од сваких предрасуда и традиција, и који је јасно схватио просте истине које је од Копитара научио; то је могао урадити само један даровит Србијанац, чедо револуције, која руши стари поредак и ствара здрав нови. Та необична смелост праћена је неисцрпном енергијом и издржљивошћу у борби и великом плодношћу позитивног рада. Још Орфелин је, педесет година пре Вука, рекао да треба писати народним говором, али се на то нико није ни осврнуо, што је он сам више писао црквенословенски него славеносрпски. Петнаест година доцније, то је поновио Доситије, али је и на практици увео српски језик у колико је знао. Он је увео неке измене и у азбуци. Сви су повикали: врло добро! хоћемо. — Па шта је било? Ти исти књижевници који су уза њ пристајали, писали су у време Вуково горе него Доситије, а поправку правописа просто су одбацили, и писали горим него он. Мркаљ је истина хтео да састави рационалну азбуку, и предложио је реформу мало мању од Вукове. Али ни на то нико није обратио пажњу. Сам Мркаљ после неколико година одрекао се свога посла. И да је Вук само рекао да треба писати народним језиком и његовим правописом, на то не би нико обратио пажњу. Ствари би текле својим током, као и од Орфелина и Доситија до њега. Али он није тако радио. Он је узео нападати све књижевнике што кваре српски језик, очигледно им доказујући да тако како они пишу нико ие говори, да је у њихову језику нешто српски, нешто словенски, а нешто ни српски ни словенски, већ онако направљено по укусу пишчеву. — С друге стране, поред овог негативног рада, развио је и велики позитиван, описујући српски језик у својој граматици и у речнику, и износећи угледе чистог народног језика у народним умотворинама и у својим списима. У оба правца није престао радити целога живота. И управо његови списи су извојевали победу народном језику више него критике и теориска разлагања, јер су они били илустрација, практична примена теорије, и сви су се књижевници, хтели не хтели, морали на њих угледати. Зато је Вук имао право кад је писао једном свом пријатељу на страни, да су се сви књижевници и највећи његови непријатељи помогли и једнако се помажу његовим делима. Док је овако био жустар и енергичан у борби за чистоту народног језика, дотле своју азбуку и правопис није ником наметао. Он није никога нападао што пише другим правописом а не његовим, већ је само бранио свој правопис доказујући да је добар, да је бољи од других. Он је само нападао на неједнакости у писању. Не само код разних писаца, већ и код једног истог писца у истом спису, па често и на истој страни, налазиле су се недоследности у правопису. Све што је од књижевника тражио то је да буду доследни, да пишу свуда једнако, и онако како им се чини да је најбоље. Он се само љутио и борио се против