Prosvetni glasnik
Вук Караџић
71
државне забраие његова правописа, доказујући да тога пема нигде у свету, да то није државни посао, кећ посао самих књижевника, и да су таке забране само од штете по развитак књижевности. Тражио је у томе пуну слободу за све, верујући да ће победити онај који буде најбољи. И да није било Вука, или да је победила она струја која је захтевала да се пише славеносрпски, да се не удаљавамо од Руса, тај би се вештачки књижевни језик морао удаљавати од руског, што су и Руси, током XIX века, све више чистили свој књижевни језик од словенизама. Наши књижевници, ако би хтели одржавати везу с њима, морали би ићи за њима, и од славеносриског језика градити рускосрпски. Ако то не би хтели чинити, остали би опет усамљени са славеносрпским језиком, који се данас не би више наслањао на руски, већ само на језик богослужбених књига. И у том случају ништа им друго не би остало, већ да се врате народном говору, као што су то и Руси учинили. —■ Али колико би времена у томе изгубили; колико ли би се индивидуалних језика за то време појавило, колико ли би разних лутања и заблуда било? — Несумњиво је да то питање ни до данас не би било коначно решено, да Вук није та лутања пресекао и за времена књижевни језик на прави пут упутио. Али док би и без Вука можда до данас како тако изишли на прави иут у језику, дотле би, да њега није било, несумњиво остали назадни у азбуци и правопису. Да он није тако рано, готово у почетку стварања књижевности, изишао с овако савршеним правописом, да то питање није везао с народним језиком, и да сам није тако много и популарних списа њиме написао — несумњиво је да би ми и данас писали, ако не ђ , и и др., а оно посигурно е, л, т и &. Вукове идеје о језику много пре су овладале у књижевности него његов правопис. Ништа није консервативније од правописа кад се једном утврди у књижевности. Зато се правописни недостаци код несавршених азбука тако споро или никако не мењају. Погледајмо само на Русе. Требала је да дође бољшевичка револуција па да избаце ђ и који им баш ништа не требају, па и то није потпуно свршена ствар, јер Руси у емиграцији пишу и једно и друго, и можда ће их после бољшевика опет вратити. — Одушевљење које је педесетих година захватило омладину за Вуков рад и на народну поезију, и промена династије у Србији, учинили су да је освојио и Вуков правопис. VI Вук је творац данашњег књижевног језика српског. Али оп до тога није дошао одједанпут, већ је то плод дугог и трај-